Izreka, „svaka država ima svoju vojsku, jedino u Pakistanu vojska ima svoju državu“, predstavlja najbolju definiciju političke stvarnosti u toj mnogoljudnoj azijskoj zemlji.
Naime, Pakistan je država čijih oko 240 miliona stanovnika čine različite etničke grupe. Najbrojnija zajednica su Pandžabi sa oko 38% udela u ukupnom stanovništvu, Paštuni oko 18% i Sindi oko 14%. I ništa kao ovi demografski podaci ne svedoči bolje o unutrašnjoj podeljenosti društva, u kojoj suštinski najjače kohezivne faktore predstavljaju, islam i vojska.
Pakistanska armija je uvek imala snažan uticaj na političke, ali i ekonomske procese u toj zemlji. Oficiri u Pakistanu predstavljaju svojevrsnu povlašćenu kastu, koja izvlači značajne benefite iz pozicije na kojoj se nalazi. Upravo zato, ne samo iz patriotskih, već i ličnih razloga pakistanska vojska i te kako ima interes da čuva jedinstvo zemlje i da u trenucima kada je ono narušeno i kada politička previranja dosegnu tačku ključanja, bude faktor stabilizacije.
Shodno tome, ništa manje ne treba očekivati ni u sadašnjoj situaciji, kada su na ulicama pakistanskih gradova milioni demonstranata.
Stotine su do sada povređene, a bar osam ljudi je izgubilo živote. Inače, masovni i nasilni protesti u toj zemlji inicirani su hapšenjem jedne od najistaknutijih političkih i sportskih ličnosti u toj zemlji, Imrana Kana.
Imran Kan je bivši proslavljeni igrač kriketa, sporta koji je veoma popularan u tom delu sveta i koji mu je doneo izuzetnu popularnost. Nakon okončanja sportske karijere Kan je uplovio u političke vode. Trenutno, on je najpopularnija ličnost u zemlji i nema sumnje da će naredni izbori, koje trenutna vlast uporno odlaže, to i pokazati. Odnosno, gotovo sve ozbiljne procene i istraživanja javnog mnjenja slažu se u tome da će Kanova politička opcija dobiti većinsku podršku Pakistanaca.
Upravo zato, tradicionalne političke strukture u Pakistanu, kojima Kan nikako ne pripada, teže da ga sudskim procesom odstrane iz političkog života zemlje.
Kan nije deo tih višedecenijskih vladajućih pakistanskih klanova, plemenski i porodično povezanih. On dolazi iz potpuno drugog sveta, sporta i šoubiznisa, a uz sve to je i pripadnik manjinske zajednice Paštuna.
Samim tim, njegovo hapšenje predstavlja ništa drugo do očajnički pokušaj pakistanske političke elite da mu onemogući učešće na narednim izborima. Međutim, sve te intrige nisu mogle proći bez oštre reakcije Kanovih pristalica. Bes i nezadovoljstvo su eskalirali širom zemlje, što je Pakistan dovela na ivicu haosa.
Kakav će epilog ove krize u Pakistanu biti, sada je još uvek teško predvideti.
Međutim, sasvim je izvesno da će kao i uvek poslednju reč imati vojska. Kada oficiri procene da su političke igre „prešle granicu“ uslediće oštra i odlučna intervencija zarad stabilizacije prilika u državi.
Što se tiče spoljnjih uticaja na pakistansku krizu, iako verovatno nisu presudni, svakako nisu ni zanemarljiv. Ne treba zanemariti da je Imran Kan prošle godine optužio SAD da su ga srušile sa vlasti. Vašingtonu Kan svakako nije po volji, prevashodno zbog bliskih veza sa Kremljem. Na kraju krajeva i ruska specijalna vojna operacija u Ukrajini otpočela je tokom Kanove posete Moskvi. Pakistanski lider tada je stao uz ruskog predsednika Vladimira Putina, što mu Zapad svakako nije oprostio i teško da bi pozdravio njegov eventualni povratak na vlast.
Sa druge strane, Kina je strateški partner Pakistana i svakako joj ne odgovara destabilizacija te zemlje, kao ni Rusiji koja ima značajne energetske aranžmane sa vladom u Islamabadu. Zato, kada sve te činjenice uzmemo u obzir, možemo zaključiti da će spoljni faktor težiti da zaštiti svoje interese u Pakistanu, ali njegov uticaj neće i ne može nadmašiti presudnu ulogu vojske u rešavanje pakistanske krize.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
