Čini mi se da svako ko iole prati unutrašnju politiku Hrvatske ne može, a da bar na momenat ne pomisli, kako bi tamošnja politička scena bila veoma dosadna da nema premijera Andreja Plenkovića i predsednika Zorana Milanovića.
Naime, otvoreni sukob ove dve najuticajnije ličnosti hrvatske politike traje godinama. U tom njihovom obračunu nisu se samo sučeljavala mišljenja, po važnim spoljnim ili unutrašnjim političkim pitanjima, nego su neretko padale i teške reči. Jedan drugog nazivali su lažovima, jazavcima, pravili aluzije na narkomaniju itd.
Svakako da je takav odnos Milanovića i Plenkovića posledica borbe za uticaj. Premijerova dominantna poziciju u državi proizilazi iz ustavnog rešenja koje mu daje izvršnu vlast, dok predsednik obavlja više protokolarne dužnosti. Međutim, Milanović očigledno ne može da se pomiri sa svojom inferiornom pozicijom u odnosu na premijera. Sada je i više nego očigledno da se u hrvatskoj javnosti predsednik pokušava nametnuti kao vrhunski autoritet, čije mišljenje se mora uzeti u obzir. Naročito onda kada se donose važne odluke za sudbinu države i naroda.
Inače, Milanović je već obavljao dužnost hrvatskog premijera, ali i lidera SDP-a, jedne od dve najmoćnije partije u Hrvatskoj.
Samim tim, nikako ne treba potceniti njegov neformalni uticaj unutar državnih i političkih struktura te zemlje. Možda sada više nema moćnu stranku iza sebe, ali svakako ima izgrađen uticaj u državnom aparatu koji je godinama stvarao baveći se politikom sa najviših pozicija u zemlji. Tačnije, mnogi hrvatski dužnosnici na važnim funkcijama u državnom sistemu svoje karijere i pozicije duguju upravo Milanoviću.
Plenković je sa druge strane premijer i lider trenutno najjače partije u zemlji (HDZ). U prethodnom periodu uspeo je da tu stranku delimično reformiše, obračunavajući se sa njenom krajnje desnom frakcijom. Plenković je time, istovremeno, učvrstio svoju poziciju partijskog lidera, ali i pomerio stranku više ka centru. Tačnije on je HDZ sa pozicija ekstremne desnice „pogurao“ ka desnom centru i time je ideološki približio grupi evropskih narodnih partija. Nesumnjivo da je na taj način ojačao svoj autoritet unutar stranke, zemlje, ali i u evropskim političkim krugovima. Posebno u onim koji su želeli da vide jednu takvu transformaciju HDZ-a.
Čovek snažnih kontakata u evropskoj administraciji, čovek koji je pokazao visok stepen odlučnosti u unutarstranačkoj borbi u HDZ-u i kome ustav daje dominantnu poziciju u odnosu na predsednika svakako nije neko ko ima nameru da se povlači. Zato će taj obračun, između Milanovića i Plenkovića, trajati do narednih predsedničkih izbora, i to nesmanjenom žestinom.
Milanović očigledno hoće i drugi mandat na Pantovčaku, tako da mora nastupati oštro prema Plenkoviću.
Trenutni predsednik Hrvatske dobro razume da će mu najveća prepreka za ostvarenje ambicija biti upravo protivkandidat iz HDZ-a, a koga će protežirati premijer i vlada.
U tom slučaju Milanović može da računa na većinu tradicionalnih glasača hrvatske levice, čiji politički predstavnici će ga najverovatnije i podržati. Međutim, to mu nije dovoljno. Izbore će presuditi glasovi ekstremne desnice, koja je u hrvatskoj značajna, ali razjedinjena. Ukoliko zahvati bar deo tog biračkog tela Milanović se može nadati i drugom mandatu.
Samim tim, predsednik hrvatske pojačava nacionalnu retoriku i napada Plenkovića računajući da će na taj način privući deo razočaranih birača HDZ-a. Posebno onih koji smatraju da premijer, za njihov ukus, nije dovoljno patriota i ne vodi na adekvatan način računa o nacionalnim interesima. Pre svega kada je u pitanju sudbina Hrvata u Bosni i Hercegovini, a što je za tamošnju desnicu prioritet.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
