Migrantsko pitanje je nešto što prethodnih godina konstantno opterećuje evropsku političku javnost. Tačnije, od 2010. godine kada se migrantska kriza prvo stidljivo počela pominjati, preko 2015. kada je eskalirala, pa sve do danas kada je ponovo aktuelizovana. Međutim, trenutna migrantska kriza, u odnosu na sva dešavanja prethodnih godina, ipak je nešto specifično. Razlog za to, pre svega, možemo pronaći u lokaciji na kojoj je eskalirala, a to je poljsko – beloruska granica, odnosno, samo srce Evrope.
Naime, navikli smo da postoje ustaljene rute migracija iz Azije i Afrike ka Zapadnoj Evropi. Najčešće one vode iz Severne Afrike, pomorskim putem ka Apeninskom ili Pirinejskom poluostrvu.
Međutim, pošto je Sredozemno more opasna prepreka za sve one koji improvizovanim plovilima pokušavaju da se domognu Španije i Italije, najopterećenija dosadašnja ruta bila je ona od Bliskog Istoka, preko Turske i Balkanskog poluostrva ka Centralnoj i Zapadnoj Evropi.
Mađarska je tu imala ulogu poslednje odbrane Zapadne Evrope zbog čega smo prethodnih godina bili svedoci najvećeg broja incidenata upravo na granicama te države.
Nova migrantska kriza, u srcu Starog kontinenta, nije posledica kretanja izbeglica ni jednom od pomenutih ruta. Zato nije ni čudno što su njenom eskalacijom mnogi bili zaprepašćeni.
Samim tim, ne možemo, a da se ne zapitamo koliko je sve ovo što se dešava na poljsko – beloruskoj granici u stvari humanitarno, a koliko političko pitanje?
Uzmemo li u obzir da se kritična masa migranata u Belorusiji pojavila mahom avionskim transportom iz Iraka i Sirije, a sve pod maskom turističkih aranžmana, stvar nam postaje jasna. Teško da beloruske vlasti nisu primetile ništa čudno u iznenadnoj navali turista sa Bliskog istoka ka njihovoj zemlji.
Očigledno da je beloruski Predsednik Aleksandar Lukašenko procenio da njegova zemlja od tog migrantskog talasa može izvući određenu korist.
Ekonomski benefiti za Belorusiju nisu sporni. Migranti svakako moraju da plate dolazak i boravak u Belorusiji, što predstavlja dodatni devizni priliv za vladu u Minsku.
Međutim, ono što je mnogo važnije od ekonomske dobiti jeste politički interes. Naime, Lukašenko je već u višemesečnom „klinču“ sa „Zapadom“ posebno nakon prošlogodišnjih višenedeljnih masovnih demonstracija u njegovoj zemlji.
Predsednik Belorusije tada je uspeo da se održi na vlasti, po mišljenju mnogih analitičara, zahvaljujući isključivo podršci iz Moskve. Od tada do danas on je pod konstantnim pritiskom EU i trenutno se suočava sa najavom pojačavanja sankcija njegovoj državi.
Izazivanje migrantske krize, samim tim, možemo tumačiti kao njegovu poruku Briselskoj administraciji, da ukoliko nastave sa pritiscima i on može izvući „keca iz rukava“.
Tačnije može napraviti nimalo beznačajne probleme zapadnim evropskim državama. Sem toga, ovo je prilika da demonstrira snagu pred sopstvenom javnošću prikazujući se kao neko čije pozicije nisu poljuljane, već ima kapaciteta da uzdrma celu EU.
Poljska ovu krizu definitivno nije očekivala, ali daleko od toga da sadašnjim vlastima u Varšavi ona ne može biti od određene koristi. Napetom situacijom na granici sa Belorusijom, gde su raspoređene i oružane snage, zvanična Varšava može delimično da olabavi taj konstantan pritisak iz Brisela, zbog navodnog ne poštovanja demokratskih evropskih vrednosti.
Tačnije, aktuelizacija migrantskog pitanja na poljskoj granici, bar privremeno je ponovo približila Brisel i Varšavu. Sem toga, poljske vlasti, slično kao i beloruske, celu situaciju koriste za jačanje popularnosti u sopstvenoj zemlji. Dramatične slike sa granice, vojska u pokretu, defile oklopnih vozila sve to je nešto što pokazuje odlučnost i autoritet vlade i što joj obezbeđuje dodatne poene u poljskoj javnosti.
Međutim, nikako ne smemo zanemariti ni uticaj Rusije u celoj krizi.
I to ne samo zato što je Lukašenko pod njihovom zaštitom, već zbog činjenice da smo trenutno svedoci napete „igre živaca“ između EU i Rusije. Naime, Severni tok 2 je završen, a jedino što se čeka su upotrebne dozvole od nadležnih regulatornih tela.
Upravo tu nastaje zaplet. EU traži od Rusije da se odrekne većinskog vlasništva u tom gasovodu, kako bi se ispunili evropski standardi da snabdevač gasa i distributer ne mogu imati istog vlasnika.
Rusija, bar kako sad deluje, po tom pitanju nije spremna na kompromise. Zato, uprkos nedostatku gasa u EU, Severni tok 2 još ne dobija dozvole za rad. Cene gasa zato i dalje rastu, a time i energetska kriza u EU uzima maha.
Zato nikako ne bi trebali isključiti ni to da Lukašenko ima prećutnu podršku Kremlja za svoju politiku prema EU. Time Moskva, preko migrantske krize, vrši dodatni pritisak na evropske zemlje. Odnosno indirektno šalje poruku da mogu umiriti Lukašenka, ali pod određenim uslovima.
Pošto nikom ne odgovara eskalacija ove krize, jer bi svi bili na gubitku, njeno smirivanje je isključivo pitanje trenutka.
Evropi je potreban ruski gas, a Rusiji su potrebni evropski kupci. Zato će se napetost svakako postojati, a možda i rasti, sve dok dogovor oko Sevrnog toka 2 ne bude postignut. Nakon toga deeskalacija. Ipak je ovo „igra“ koja prevazilazi kapacitete i Poljske i Belorusije. Ulog je mnogo veći, od njihovih međusobnih odnosa. Ulog je budućnost rusko – evropskog partnerstva.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Srđan Graovac: Nikolaj Patrušev – predstavnik “novog plemstva Rusije”
Preuzmite android aplikaciju.
