Prošla je skoro decenija od kada su američke oružane snage izvršile invaziju na Avganistan i zbacile talibanski režim.
Tadašnji američki predsednik, Džordž Buš, tu akciju je sproveo kao odmazdu za teroristički napad na SAD 11. septembra 2001. godine.
„Gnev imperije“ negde se morao manifestovati, a muslimanski fundamentalisti u Avganistanu, svojom povezanošću sa Osamom bin Ladenom, sami su se preporučili „jastrebovima“ u Vašingtonu.
Akcija uspostavljanja vojne kontrole nad Avganistanom, za američke snage predstavljala je lakši posao.
Slabašne talibanske trupe nisu mogle parirati najmoćnijoj armiji sveta. Međutim, u takvim okolnostima, Talibani su primenili uobičajenu avganistansku ratnu taktiku.
Pustili su Amerikance da lako zagospodare njihovom zemljom, a zatim su pokrenuli dugu i iscrpljujuću gerilsku borbu.
Za Avganistance to nije bilo ništa novo, njihovi preci su se tako borili protiv sovjetskih okupacionih snaga ili još ranije protiv Britanaca. Jednostavno rečeno, takav način ratovanja postao je deo tradicije ljudi tog podneblja.
Tokom deset godina svoje uprave u Avganistanu, Amerikanci su na vlast u Kabulu instalirali sebi lojalne političke strukture.
Povlačenje američkih trupa iz Avganistana, pokazalo je slabosti vlade u Kabulu.
Međutim, ispostavilo se da time nisu ostvarili konačnu pobedu. Odluka predsednika Džozefa Bajdena da krene u proces povlačenja američkih trupa iz Avganistana, do kraja je ogolila sve slabosti i nedostatke vlade u Kabulu.
Odlazak NATO snaga bio je signal za početak velike talibanske ofanzive. Vladine snage pokazale su se nedorasle toj situaciji.
Ekstremisti su uspeli da zagospodare, prvo ruralnim, a zatim i pojedinim urbanim krajevima države.
Sadašnje procene govore da Talibani kontrolišu više od 50% zemlje, dok se na približno četvrtini teritorije Avganistana vode odsudne bitke za prevlast. Pitanje je trenutka kada će se i sam Kabul naći na udaru.
Američka politika je doživela fijasko.
Američka politika u Avganistanu time je i zvanično doživela fijasko, a pregovori između vladinih snaga i Talibana u Kataru, samo je potvrda tog neuspeha.
SAD ne samo da nisu uništile Talibane, nego su ih kroz pregovarački proces u Dohi priznali za nespornog političkog činioca sa kojim je, zarad stabilnosti u Avganistanu, neophodno napraviti dogovor.
Time je Vašington poslao jasnu poruku da je svestan snage Talibana, ali i da je spreman na neku vrstu saradnje.
Naravno postavlja se pitanje šta Amerikanci time pokušavaju da postignu i zašto baš sada napuštaju Avganistan?
Ovo nisu prve invazione snage u Avganistanu.
Već smo naglasili da ovo nisu prve invazione snage u Avganistanu. Konfiguracija terena i siromašno stanovništvo, koje osim golih života nema šta da izgubi, uvek su predstavljali otežavajuću okolnost za osvajače.
Avganistan ima dovoljno kapaciteta da u nedogled može pružati gerilski otpor, ali isto tako nema dovoljno ekonomskog značaja, da bi okupator konstantno trošio značajna finansijska sredstva za održavanje svoje uprave nad njim.
Zato su se, na kraju krajeva, svi osvajači „podvijenog repa“ povlačili iz te zemlje. Identičan slučaj je i sa SAD.
Nije američka vojska poražena od talibanskih snaga, daleko od toga, ali poražena je njihova politička agenda. Mogli su Amerikanci ostati još deceniju i više u Avganistanu.
Troškovi održavanja glomaznog vojnog kontingenta za to vreme i dalje bi rasli, a postizanje političkog uspeha ponovo bi izostalo.
Talibani bi mogli postati neka vrsta saveznika SAD-u.
Očigledno je da su američki stratezi, pod uticajem pomenutih fakata, procenili da sredstva za Avganistan mogu biti na bolji način iskorišćena.
Uzmemo li u obzir sadašnje američke spoljnopolitičke prioritete, verovatno negde gde bi se uticaj njihovog ključnog neprijatelja, NR Kine, mogao efikasno suzbijati.
Osim toga, upravo Talibani bi mogli postati neka vrsta saveznika SAD-u u toj politici ograničavanja uticaja Kine.
Koliko god to sada zvučalo neverovatno, nikad ne smemo zaboraviti da su Talibani i Amerikanci, osamdesetih godina prošlog veka tokom borbe Avganistanaca protiv sovjetskih invazionih snaga, već sarađivali.
Glavni cilj je ograničavanje uticaja Kine.
Kao što su tada SAD preko Talibana podrivali SSSR, sada bi isto mogli pokušati u slučaju Kine.
Nije tajna da Kinezi imaju problem sa separatizmom Ujgura, većinski muslimanske zajednice u svojoj zemlji.
Možda baš Avganistan može biti baza, a Talibani operativna snaga za podršku tim islamskim secesionistima.
U tom slučaju ubrzano povlačenje NATO trupa i pregovori u Kataru dobijaju jednu novu dimenziju.
Amerikanci se očigledno mire sa talibanskim uticajem u Avganistanu, čak ga i svesno prepuštaju, a za uzvrat od njih očekuju asistenciju u destabilizaciji Kine.
Vlada u Kabulu, sledstveno tome, ima zadatak da se sporazume sa Talibanima i da ubuduće odigra ulogu neke vrste korektiva novih vlasti u Avganistanu.
Odnosno, Amerikanci bi preko njih imali svoj udeo u upravljačkim strukturama i ostvarili bi kakvu takvu kontrolu nad situacijom u toj zemlji.
U svakom slučaju SAD traže način, ne samo da saniraju štetu, nego da na temelju očiglednog poraza započnu kreiranje nove politike u Avganistanu.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca, možete pročitati ovde.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju
