Sastanak organizovan 2. novembra ove godine u Moskvi, između direktora Centralne obaveštajne agencije (CIA) Vilijama Bernsa i sekretara Saveta bezbednosti Rusije Nikolaja Patruševa, privukao je posebnu pažnju javnosti. Možda, u nekom drugom slučaju, zvanični susret istaknutih obaveštajaca ne bi bio toliko interesantan, da se ne radi o dve zemlje sa moćnim obaveštajno – bezbednosnim sistemima, čiji interesi se prepliću i sukobljavaju širom sveta.
Situacija postaje još i zanimljivija kada se uzme u obzir da je Patrušev od strane SAD, kao i većine evropskih zemalja, stavljen na „crnu listu“. Naime, Patrušev se nalazi pod sankcijama „Zapada“, što zbog ruske aneksije Krima, što zbog navodnog organizovanja tajnih operacija sa ciljem da se eliminišu neprijatelji ruskog predsednika.
Pre svih tu se misli na čuvene slučaje trovanja, Sergeja Skripalja i Aleksandra Litvinjenka, ruskih političkih emigranata u Velikoj Britaniji. Međutim, uprkos „mračnoj“ reputaciji prvog obaveštajca Rusije, očigledno je da njegov značaj ne dozvoljava zvaničnicima SAD da ga ignorišu.
Nikolaj Platonovič Patrušev je rođen 1951. godine u Sankt Peterburgu, tadašnjem Lenjingradu. Potiče iz vojničke porodice. Otac mu je služio kao oficir u sovjetskoj mornarici. Studirao je brodogradnju, da bi svoju profesionalnu karijeru inženjera započeo upravo u rodnom gradu.
Međutim, već 1975. godine regrutovao ga je KGB. Mladi i ambiciozni Patrušev je na najbolji način iskoristio priliku, koja mu se angažmanom u svemoćnoj sovjetskoj tajnoj policiji, ukazala. Uporedo sa obavljanjem redovnih dužnosti, posvetio se ličnom i profesionalnom usavršavanju na specijalizovanim školama i kursevima sovjetskog bezbednosnog aparata.
Prvi značajan uspon u njegovoj karijeri započeo je dolaskom na mesto šefa jedinice KGB-a, zadužene za borbu protiv krijumčarenja i korupcije u Lenjingradu.
Kada je 1994. godine prešao u Moskvu i preuzeo dužnost načelnika Uprave unutrašnje bezbednosti Federalne kontraobaveštajne službe, nekadašnjeg KGB-a, a sadašnjeg FSB-a, Patruševu su mnoga vrata bila otvorena. Već je uveliko bio deo veoma uticajnog „Sanktpeterburškog klana“ u Ruskoj prestonici.
Naredne četiri godine postepeno je napredovao u karijeri obavljajući najodgovornije zadatke, ponekad direktno vezane za samu bezbednost predsednika Ruske federacije. Zamenik direktora FSB-a, postao je 1998. godine da bi 9. avgusta naredne godine bio imenovan za čelnika te svemoćne ruske službe.
Na toj poziciji zamenio je svog prijatelja, Vladimira Vladimiroviča Putina, koji je u tom trenutku postao premijer Ruske Federacije.
Kada je Putin, početkom novog milenijuma, nasledio tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina, Rusija je ušla u novo razdoblje. Nastupio je period sveukupne državno – političke konsolidacije te zemlje.
Patrušev je u tom procesu oporavka i jačanja Rusije predstavljao jedan od ključnih oslonaca novog ruskog lidera. Gotovo devet godina on je proveo na čelu FSB-a, da bi od 2008. godine pa sve do danas obavljao posebno osetljivu i odgovornu dužnost sekretara Saveta bezbednosti Rusije. Odnosno, kordinatora svih ruskih obaveštajno – bezbednosnih službi.
Kroz ruke tog čoveka prolaze najosetljivije informacije vezane za bezbednost kako Rusije, tako i njenog predsednika. Sama ta činjenica nam dosta govori o njegovom uticaju, ali i poverenju koje u njega ima predsednik Putin.
Nikolaj Patrušev danas svakako nije čovek iz senke, kako obično doživljavamo ljude visoko pozicionirane u strukturama tajnih službi. Sekretar ruskog Saveta bezbednosti putuje širom sveta i sastaje se, kako sa kolegama obaveštajcima, tako i zvaničnicima brojnih država.
Uostalom, Patrušev je 2016. godine posetio Beograd, a ugostio je i nekoliko srpskih zvaničnika u Moskvi. Zapadni mediji neretko su ga pominjali kao Putinovog „specijalca“ za Balkan.
Mada, pažljivo analizirajući njegovu biografiju uočavamo da se uticaj Patruševa proteže daleko šire od našeg regiona. Sirija, Izrael, Tajland, samo su neka od imena države koje je, ruski kordinator službi bezbednosti obilazio.
I to, kao po pravilu, uvek u posebno delikatnim situacijama. Odnosno, obično bi njegov dolazak bio jasan pokazatelj, da je ruski nacionalni interes, na tom prostoru i u datom trenutku, bio ugrožen.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde
Preuzmite android aplikaciju.
