Pišući u prošlom blogu o biografiji sekretara Saveta za bezbednost Rusije Nikolaja Patruševa, jednog od najbližih saradnika ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina, jedan segment njegovog životopisa izdvojio sam kao posebnu temu.
Reč je o ideološko – političkim stavovima, koji u mnogo čemu definišu ne samo njegov karakter, nego i celokupnu današnju političku realnost Ruske Federacije.
Patrušev je jednom prilikom, na godišnjicu obeležavanja osnivanja čuvene boljševičke tajne policije (ČEKA), svoje kolege obaveštajce uporedio sa nekadašnjim ruskim aristokratama. Tačnije, sa moćnicima koji su do Oktobarske revolucije 1917. godine predstavljali društveni krem, to jest, vladajuću kastu u ruskoj carskoj imperiji. Nazvavši svoje kolege „novim“ ili „modernim plemstvom“, Patrušev je jasno stavio do znanja da u kadrovima ruskih službi bezbednosti vidi političku elitu svoje zemlje. Odnosno, da se istinski izvor moći u toj državi nalazi upravo u njenom aparatu sile, a posebno njegovom obaveštajnom delu. Po shvatanju Patruševa tu treba da se kreira spoljna i unutrašnja politika Rusije i iz tog miljea bi trebalo birati kadrove za najodgovornije funkcije u zemlji.
Termin pod kojim je ovaj sloj ruskog društva poznat u domovini, ali i stranoj publicistici, je „silovik“.
Etimološki izvedeno od pojma „strukture sile“(vojska, policija, službe bezbednosti), silovik je jednostavno rečeno čovek ruskog represivnog aparata. Moć silovika proističe i uliva se u snagu države. Najčešće to su obrazovani ljudi, iz brojnih ruskih vojnih i policijskih službi bezbednosti sa stečenim značajnim upravljačkim iskustvom u državnom sistemu. Prema mišljenju Patruševa oni ne rade za novac, jer njihova primanja nisu ni blizu sredstava kojima raspolažu prebogati ruski oligarsi, ali svoju moć crpe iz snage države i u prirodnom im je interesu da autoritet i moć te iste države jača. Imaju izgrađenu bezbednosnu kulturu i naglašen patriotski duh. Ideološki su različitih pogleda, ali su saglasni oko neophodnosti poštovanja reda i zakona, kao preduslova državne stabilnosti.
Upravo Patrušev je tipičan primer tog novog ruskog plemstva. Sekretar Saveta bezbednosti je silovik od posebnog uticaja u Rusiji, ali nije jedini, a ni najmoćniji.
Nadređeni mu predsednik Ruske federacije Vladimir Vladimirovič takođe spada u taj krug onih koji su se na najviše dužnosti uzdigli iz obaveštajnog aparata. Čast prvog silovika, samim tim, pripada Putinu, dok Sergej Šojgu, Igor Sečin, Sergej Ivanov,.., uz Patruševa, predstavljaju najuticajniji deo te neformalne, ali brojne političke grupe u Rusiji.
Danas je teško i zamisliti Rusiju bez preovlađujućeg uticaja tog „novog plemstva“. Slomom Sovjetskog saveza i globalnog komunizma prestala je da postoji dominantna uloga komunističke partije u Rusiji. Demokratija, kao ponuđena alternativa komunizmu, se gradi decenijama i nije mogla preko noći zaživeti u zemlji, čije autokratske tradicije predstavljaju njenu istorijsku konstantu. Zato je početkom devedesetih godina prošlog veka demokratija u Rusiji predstavljala samo paravan. Odluke su se donosile pogodbom između više neformalnih centara moći, od kojih je većina primarno štitila sopstvene ekonomske interese. Neminovno, takva situacija je gurnula Rusiju u haos i bezvlašće.
Međutim, nekadašnji KGB, a današnji FSB, nije mogao ćutke posmatrati proces odumiranja sopstvene države.
Vodeće strukture te obaveštajne službe preuzele su dominantnu ulogu u Kremlju. Putinov dolazak u predsedničku fotelju predstavljao je pobedu tog centra moći iz koga se i dan danas upravlja Rusijom. Neko će ih nazvati „novom ruskom komunističkom partijom“, Patrušev će ih pak uporediti sa plemstvom iz vremena carske Rusije, ali na koncu ništa od toga ne menja ključnu činjenicu. Rusija nema tradiciju demokratskog funkcionisanja.
Tom ogromnom zemljom uvek se upravljalo „čvrstom rukom“, bilo da su vladali imperatori iz velikih ruskih dinastija ili crveni boljševički carevi iz Kremlja. Prvi su se uzdali plemstvo, a drugi u partiju. Danas, Ruski lideri se oslanjaju na strukture službe bezbednosti, jer su one istovremeno i „novo plemstvo“ i „nova komunistička partija“. Odnosno, oni su ti koji vole da istaknu kako su u večnoj službi domovini, a Nikolaj Platonovič Patrušev je njihov tipičan predstavnik.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
