Postoji izreka da je moć najveći afrodizijak i da je zavisnost od vlasti veća nego od najtežih opijata. Ukoliko je to tačno, možemo samo pretpostaviti kako se oseća neko ko je bio istinski gospodar svoje zemlje više od trideset godina u trenutku kada mu postaje jasno da je kraj, da mora odstupiti od vlasti.
Nakon drugog kruga predsedničkih izbora, Milo Đukanović, dugogodišnji neprikosnoveni lider Crne Gore upravo se našao u takvoj situaciji. Pošto je teško poražen suočava se sa neminovnim odlaskom sa vlasti. I to ne privremenim ili taktičkim povlačenjem, što je radio u prošlosti, već trajnim napuštanjem političke scene u Crnoj Gori.
Međutim, jedno od pitanja koje ne možemo, a da ne postavimo je, da li Đukanović uopšte ima svest o tome da ovaj katastrofalan poraz na izborima predstavlja i kraj njegove političke karijere. Naime, i pre ovih predsedničkih izbora sva istraživanja javnog mnjenja govorila su da Đukanović trči trku u kojoj ne može pobediti. Pa ipak, on se kandidovao i glatko izgubio. Nema sumnje da ta činjenica govori o čoveku koji svoju snagu i kapacitete ne sagledava realno. Odnosno, on ne može da napravi jasnu distinkciju između sopstvenih želja i mogućnosti.
Nije to ništa čudno, naprotiv. Lideri koji su toliko dugo na vlasti najčešće i gube vezu sa realnošću, što ih neminovno gura u ambis. Đukanović se suštinski potpuno poneo u skladu sa tim obrascem, tako da su i posledice njegovih odluka logične i očekivane.
Upravo zato, može se nekom učiniti da su ovi izbori, kao i šamar koji je na njima dobio, zaista bili otrežnjujući faktor za Đukanovića. Odnosno, da je odluka o povlačenje sa vrha stranke potvrda toga da je konačno razumeo bezizlaznost političke situacije u kojoj se nalazi.
Međutim, uzmemo li u obzir da su parlamentarni izbori u Crnoj Gori zakazani već za jun, veoma je verovatno da je Đukanovićevo povlačenje sa čela DPS-a samo manevar. Odnosno, da se on nada da će rezultate sa predsedničkih izbora ponoviti njegova partija i da će, samim tim, imati dobru polaznu osnovu u pregovorima oko formiranja nove vlade. Svojim povlačenjem Đukanović se nada da će dati veći manevarski prostor DPS-u, odnosno, proširiti koalicioni kapacitet te partije.
Đukanović dobro razume da, do god on predvodi DPS ta partija neće biti prihvatljiv partner za većinu političkih opcija u Crnoj Gori. Zato, pravljenjem prostora nekom mlađem lideru, koji neće imati dovoljno autoriteta i mogućnosti da menja unutrašnju strukturu DPS-a, Đukanović sebi otvara dve mogućnosti. Prvu, da iz senke nastavi upravljati tom partijom i drugu, da je pred ostalim političkim činiocima u zemlji pokuša predstaviti kao reformisanu. Cilj je jasan, ponovo se dokopati vlasti, pa makar na indirektan način.
Realnost govori da će DPS imati daleko lošiji rezultat na parlamentarnim nego Đukanović na predsedničkim izborima.
Takođe, tako umiven DPS, sa samo promenjenim liderom, teško koga može zavarati. Međutim, vratimo li se na početak priče i izreke koje govore o vlasti i moći koju ona nosi, a koji su teži od najgorih opijata, stvari nam postaju jasnije. Nakon više od trideset godina na vlasti, Đukanović je zaražen teškom bolešću vlastohleplja. I dok god ima makar i tračak nade da se vrati na vlast, on će nastaviti da se bori. Upravo zato, nikog ne treba da iznenadi ukoliko ova Milova ostavka predstavlja samo manevar i novi početak sa istim ciljem.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
