Kada je sredinom januara predsednica Skupštine Crne Gore Danijela Đurović raspisala predsedničke izbore za 19. mart tekuće godine, svi oni koji iole poznaju političke prilike u toj zemlji bili su saglasni da će oni imati istorijski značaj.
Razlog za takav način promišljanja pronalazimo u činjenici da od njihovog ishoda zavisi politička sudbina aktuelnog predsednika i lidera DPS-a Mila Đukanovića. Naime, nakon poraza njegove partije na parlamentarnim izborima avgusta 2020. godine otpočela je, doduše veoma spora, razgradnja Đukanovićevog višedecenijskog režima. Jedan od ključnih razloga neefikasnosti novih vlasti u obračunu sa duboko korumpiranim sistemom, pored tromosti i unutrašnjih podela, bila je i činjenica da je Đukanović i dalje predsednik države.
Iako predsednička ovlašćenja nisu takva da Đukanović iz njih može crpeti dominantnu moć u strukturama vlasti Crne Gore, sam njegov autoritet spojen sa tom funkcijom imao je poseban značaj. Tačnije, budio je nadu kod većine njegovih saboraca da će i u ovakvoj situaciji dugogodišnji gospodar naći neki volšeban način da politički preživi i sve zajedno ponovo ih vrati za kormilo zemlje. Upravo zato nije ni došlo do osipanja te stranke, kao ni do snažnih unutrašnjih sukoba koji bi izazvali raspad DPS-a.
Međutim, od raspisivanja predsedničkih izbora postalo je jasno da je Đukanović doveden u izrazito tešku situaciju. Ukoliko se kandiduje, gotovo izvesno neće imati podršku svih ideološki bliskih partija. Na prvom mestu SDP-a, koji nije protivnik ideje zajedničkog kandidata takozvanog suverenističkog bloka, ali ne žele da to bude Milo Đukanović. Za SDP on je neprihvatljiv, ne samo zato što je duboko kompromitovan, ili zbog toga što u toj stranci smatraju da je njegovo vreme prošlo, već zato što je sadašnji predsednik Crne Gore potpuno izgubio podršku ključnih struktura na političkom Zapadu.
Evropljani i Amerikanci su očigledno Đukanovića pustili niz vodu, ali bi najradije da očuvaju snagu DPS-a, kao partije koja ima snažan prozapadni karakter.
Samim tim, za njih je logično rešenje da se formira širok front prozapadnih i manjinskih partija oko DPS-ovog kandidata, ali koji neće biti Milo. Najčešće se pominje ime Milice Pejanović-Đurišić, članica DPS-a i bivše ministarke odbrane Crne Gore.
Ukoliko bi popustio pred pritiskom Đukanović bi stavio tačku na svoju političku karijeru, što nakon toliko godina vlasti nije nimalo lako uraditi. Međutim, deluje da je to u ovom trenutku za njega čak i manji problem, a da ga mnogo više brine da ne doživi sudbinu Ive Sanadera. Pošto je za politički Zapad izgubio značaj, a iza sebe ima brojne kriminalne afere, niko mu ne može garantovati da se nakon silaska sa vlasti neće naći na nekoj optuženičkoj klupi.
Upravo zato možemo zaključiti da za Đukanovića predsednički izbori u Crnoj Gori nisu pitanje njegove političke karijere, već lične sudbine.
Ukoliko bi se kandidovao i dobio jedinstvenu podršku manjinskih partija, kao i onih koje se nazivaju suverenističkim, imao bi kakve takve šanse da razjedinjene oponente pobedi već u prvom krugu i kupi sebi još pet godina. Međutim, pošto je SDP izašao sa svojom kandidatkinjom, Draginjom Vuksanović-Stanković, takav scenario je isključen. Samim tim, ostaje mu opcija da se ipak kandiduje, ali bez najšire podrške. U tom slučaju na pobedu u prvom krugu nikako ne može da računa, kao ni u drugom kada će se svi okrenu protiv njega.
Uzmemo li u obzir da niko ne može ujediniti pobednike od 30. avgusta kao Milo, onda postaje jasno zašto su mu šanse za pobedu svedene na minimum. Možda bi deo glasača URE u drugom krugu i mogao pre podržati ideološki sebi bližu Milicu Pejanović-Đurišić, nego na primer Andriju Mandića, ali za Đukanovića svakako ne bi glasali. Takođe, ukoliko se kandiduje dodatno će razbesneti političke strukture na Zapadu, koje očigledno ne žele više da ga gledaju na političkoj sceni Crne Gore, a što ga nakon eventualnog poraza može dovesti u još težu situaciju.
Činjenice govore u prilog tome da za Đukanovića, u ovim okolnostima, ne postoji dobro rešenje.
Uzmemo li u obzir negativan stav Zapada prema njegovoj kandidaturi i minimalne šanse za pobedu, možda bi mu bilo najbolje da se povuče. Međutim, s obzirom da se radi o čoveku kome ne bi bilo prvi put da sve stavi na kocku, već je vukao hazarderske poteze i dobijao, zašto to ne bi pokušao i sada.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
