Kada je u govoru pred evroparlamentarcima, povodom 9. maja Dana Evrope, francuski predsednik Emanuel Makron izneo svoj plan o stvaranju „Evropske političke zajednice“ deluje da su svi bili pomalo zatečeni.
Kako evropski poslanici, tako i najistaknutiji evropski lideri poput nemačkog kancelar Olafa Šolca.
Možda i ne samo zbog toga što je Makron iznenada i bez prethodnih konsultacija izneo svoj plan o evropskoj budućnosti, već i zato što ga tom prilikom nije detaljnije predstavio.
Samim tim, kako Šolcu tako i ostalima, bilo je veoma teško da taj plan ne samo ocene već da ga uopšte i komentarišu.
Nije prvi put da francuski predsednik izlazi sa jednim ambicioznim političkim predlogom za političku budućnost Starog kontinenta.
Nakon prve pobede na predsedničkim izborima u Francuskoj Makron je izašao u javnost sa idejom o „Evropi u više brzina“, odnosno, izneo je svoj plan kako treba da izgleda evropska politička struktura u budućnosti.
Suština ideje „Evrope u više brzine“ počivala je na etapnom ujedinjenju.
Zemlje „stare“ ili Zapadne Evrope prema tom planu bile bi čvrsto, ne samo ekonomski već politički i bezbednosno povezane.
U drugoj brzini našle bi se zemlje bivšeg komunističkog bloka, one koje su u međuvremenu ušle u EU.
Države te „nove Evrope“ možda ne bi bile potpunosti integrisane sa zapadom kontinenta, ali bi po svim ključnim parametrima bile najbliže da to postanu.
U poslednjem krugu ostale bi Rusija, Turska, zemlje postsovjetskog prostora i Zapadnog Balkana.
Makron je i njih video u okviru zajedničke EU, ali je smatrao da na tom putu one moraju najviše da rade i da pređu stepenik više do potpune integracije.
Suštinski, Makron je tada izneo stav da veruje u EU u najširem smislu, od Atlantika do Vladivostoka, ali i da je to proces dugog trajanja koji zahteva prilagođavanje svake države ponaosob.
Tačnije, Makron je tom svojom idejom rangirao zemlje prema tome kako on vidi njihove trenutne kapacitete u procesu evrointegracija. Istovremeno, ostavio je šansu da svaka država ponaosob, zavisno od sopstvene sposobnosti, posvećenosti i efikasnosti napreduje po etapama.
Međutim, ključ tog plana ležao je u unutrašnjim reformama u EU.
Makron je dobro znao da sve to neće imati smisla ukoliko se EU iznutra ne reformiše.
Tačnije, ukoliko taj zapadni i najbogatiji deo Starog kontinenta ne postigne najviši stepen političkog jedinstva, oličen u zajedničkoj spoljnjoj i bezbednosnoj politici, kao i u promeni sistema odlučivanja.
Princip da se odluke donose konsenzusom definitivno se pokazao kao nešto što EU čini nefunkcionalnom i što mora da se menja ukoliko se teži njenoj efikasnosti.
Tokom svog prvog mandata francuski predsednik ovaj naum nije uspeo da ostvari. Zato je njegova ideja „Evropske političke zajednice“ ništa drugo do pokušaj da se njegovi stari planovi prilagode trenutnim geopolitičkim okolnostima.
Rat u Ukrajini je stvorio novu realnost u kojoj o Rusiji u EU teško da iko na Zapadu uopšte i razmišlja.
Međutim, pitanje evrointegracija Ukrajine, pa i Zapadnog Balkana ponovo je aktuelizovano, kako bi se zaokružio zapadni geopolitički prostor.
Porukom u svom govoru od 9. maja da od ubrzanog procesa evrointegracija Ukrajine nema ništa i da će toj zemlji trebati godine, a možda i decenije, da postane punopravni član EU, Makron je samo potvrdio da ostaje na principu etapnog ujedinjenja.
Očigledno je da bi „Evropska politička zajednica“ trebala da objedini sve one zemlje koje Makron smatra interesnom zonom EU, uključujući i Ukrajinu, odnosno, sve države Starog kontinenta izuzev Rusije i Belorusije.
Čak je tu predviđeno mesto i za Veliku Britaniju, koja na taj način ne bi bila deo EU, ali bi sa njom imala jake ekonomske i političke veze.
Međutim, u toj „Makronovoj zajednici“ dalji proces evrointegracija suštinski bi ponovo bio individualizovan.
Iz svega navedenog vidimo da Makron ne samo što nije odustao od ideje „etapnog ujedinjenja“, već ni od svog starog stava da daljih prijema u EU neće biti dok Evropljani ne reši gorući problem unutrašnjeg funkcionisanja Unije.
„Evropska politička zajednica“ suštinski je pokušaj da se taj period premosti, na taj način što će EU jasno omeđiti svoje geopolitičko dvorište, dajući svakoj zemlji ponaosob šansu da diktira dinamiku daljih integracija, ali i stepen integrisanosti.
To u prevodu znači nema ulaska u EU „preko noći“.
Hoće li taj Makronov predlog biti prihvaćen, to ćemo tek videti.
Za početak trebalo bi da bude detaljnije razrađen, a zatim i predstavljen ostalim evropskim liderima.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Srđan Graovac: Carigradski patrijarh – između politike i vere
Preuzmite android aplikaciju.
