Kao što se moglo i pretpostaviti serija razgovora između zvaničnika Ruske federacije i njihovih zapadnih partnera, u januaru mesecu ove godine, završena je bez ikakvog sporazuma.
Direktni razgovori predstavnika ruske i američke strane u Ženevi, zatim razgovori u Briselu između zvaničnika NATO-a i Rusije i na kraju dijalog na relaciji Kremlj – Zapad pod okriljem OEBS-a, suštinski nisu doneli ništa epohalno, osim očekivane potvrde da dve strane ne mogu pronaći zajednički jezik oko daljeg širenja uticaja zapadnog vojno-političkog saveza na Istok.
Pošto sam krajem decembra prethodne 2021. godine već pisao o ovoj temi i jasno naglasio da bi, kao epilog tada već zakazanih susreta dve strane, bilo iluzorno očekivati bilo kakav sporazum sada ne mogu a da se ne zapitam, čemu sve to? Zašto su upriličeni svi ti sastanci na nižem nivou, ako nije bilo teško predvideti kakav će njihov ishod biti na kraju?
Naravno da je svaki dijalog u vreme izrazito zategnutih odnosa između dve strane blagodetan i da se time smanjuje tenzije na terenu, a opasnost od širih sukoba spušta na niži nivo.
Međutim, teško da je to samo po sebi moglo biti cilj ove diplomatske inicijative. Očigledno da je ruski predsednik pokušao da postigne neku vrstu sporazuma sa svojim zapadnim oponentima ne bi li konačno prekinuo taj iscrpljujući sukob, koji intenzivno traje gotovo osam godina. Praktično od uvođenja sankcija zapadnih zemalja Rusiji.
Sankcije i konstantan „klinč sa Zapadom“, predstavljaju nešto što očigledno opterećuje ruskog predsednika. Naravno to nije ništa čudno. Ekonomski Rusiji je u najvećem interesu da se reši tog embarga i da Severni tok 2 konačno bude pušten u pogon. Bez obzira što sankcije Zapada nisu bacile Rusiju na kolena, kao što su neki očekivali, to ne znači da te mere ne nanose štetu privredi i ekonomskom razvoju te zemlje.
Geopolitički stratezi u Kremlju očigledno su svesni da SAD pomeraju fokus svog interesovanja na indopacifički region i da će vremenom samo jačati svoju proklamovanu politiku obuzdavanja Kine.
Za Rusiju bi bilo najkorisnije da u tom sukobu ostane po strani, tačnije da očuva izuzetne odnose sa Kinom, ali istovremeno da popravi odnose sa Zapadom. Rusija bi, na taj način, ušla u jedan period stabilnosti koji bi joj omogućio brži ekonomski razvoj. Samim tim, ne bi trpela dramatične posledice tog globalnog sukoba između SAD i Kine, već bi čak iz cele situacije mogla izvući određene ekonomske benefite.
Suštinski, Putin je svestan velikih pomeranja na geopolitičkoj mapi sveta i u tim kretanjima traži mesto za Rusiju.
Detant sa NATO-om bio bi nešto što bi rusku poziciju svakako učinilo lagodnijom, jer bi je oslobodilo tog najvećeg pritiska sa kojim se decenijama, pa i vekovima suočava. Pritiska sa Zapada.
Međutim, zapadni lideri očigledno ne žele da izađu u susret Putinu. Predlog ruskog predsednika „o uzajamnom garantovanju bezbednosti u Evropi“ za NATO je neprihvatljiv. Na pitanje zašto je to tako deluje mi da je odgovor i više nego jasan. Zapadu ta neutralnost Rusije, tokom njegovog obračuna sa Kinom, suštinski ne odgovara. Zato, ovim pojačanim pritiskom na Rusiju američka administracija šalje jasnu poruku Kremlju, ili ćete biti na našoj strani ili ste neprijatelj. Treće opcije nema.
Inače, Rusija se nalazila pod snažnim pritiskom administracije Baraka Obame, američkog predsednika koji je jasno definisao Kinu kao najveću pretnju po američku globalnu dominaciju.
Očigledno da je ta struja američke politike zagovornik teze da se ne može istovremeno ići u sukob sa obe velike istočne sile. Već, prvo treba eliminisati Rusiju, kao slabiju u tom dvojcu, a potom se obračunati i sa Kinom.
Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD dala je predah Rusiji.
Republikanski predsednik u Beloj kući bio je zagovornik direktne konfrontacije sa Kinom. Smatralo se da će on u Rusiji tražiti saveznika za tu svojoj politiku, a ne prvu prepreku koju treba eliminisati. Međutim, Tramp nije imao ni vremena ni snage da te planove sprovede u delo, a dolazak Džoa Bajdena u Belu kuću označio je povratak na „Obaminu strategiju“.
Pošto zvanična Moskva ne može da se odrekne partnerstva sa Kinom, koje joj garantuje da neće biti usamljena u sukobu sa Zapadom, sporazum Rusije i NATO-a je suštinski nemoguć. Zato će „slamanje Rusije“ i ubuduće biti deo strateške politike Zapada na putu ka Kini.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
