Kina i Rusija su dve moćne svetske sile čiji međusobni odnosi, danas možda više nego ikad, intrigiraju globalnu političku javnost.
Neretko se u svetskim diplomatskim kuloarima raspravljalo o snazi njihovog savezništva, da bi aktuelnost tog pitanja dramatično porasla onda kada je postalo jasno da su SAD definisale Kinu kao svog ključnog neprijatelja u međunarodnoj političkoj areni.
Rusija je tada, u pojedinim diplomatskim Vašingtonskim krugovima, postala poželjan saveznik na zadatku suzbijanja narastajuće moći Azijskog zmaja.
Međutim, postavlja se pitanje realnosti takve politike.
Odnosno, jednostavno rečeno, svaka eventualna saradnja Moskve i Vašingtona na tom planu uslovljena je čvrstinom partnerstva Kine i Rusije.
Zato je, zarad razrešenja te dileme, najbolje sagledati šta je to što Moskvu i Peking trenutno spaja, a šta predstavlja „kamen spoticanja“ u njihovim međusobnim odnosima?
Nametnute sankcije Zapada pre svega su ograničile pristup Rusije visokim tehnologijama neophodnim za njen ekonomski i svaki drugi razvoj. Nije tajna da je ruska privreda bazirana na sirovinskoj eksploataciji i da je njena celokupna modernizacija uslovljena pristupom pomenutim tehnologijama.
U takvim okolnostima za Rusiju je okretanje Kini postalo logičan potez, a verovatno i jedini izbor.
Kineska tehnologija možda još nije na nivou zapadne, ali je svakako značajno uznapredovala i u dobroj meri može da zadovolji ruske potrebe. Gledajući sa druge strane, moćna kineska ekonomija ima nezajažljivu potrebu za energentima i drugim sirovinama.
Rusija upravo to može da ponudi svom partneru, čime istovremeno sebi obezbeđuje pristup tržištu od gotovo milijardu i po stanovnika. Nikako ne treba zanemariti ni potencijale ruske vojne industrije, čiji je Kina jedan od najvećih korisnika, odnosno kupaca.
Zaključno sa svim pomenutim vidimo da su potencijali ekonomske saradnje izuzetni i da najave o dupliranju međusobne ekonomske razmene sa sto na dvesta milijardi dolara, u narednih nekoliko godina, nisu bez osnova.
Međutim, možda i više od ekonomske saradnje Moskvu i Peking povezuju politički interesi. I jedna i druga zemlja nalaze se pod snažnim pritiskom Zapada, što ih neminovno navodi na međusobnu saradnju.
Približavanje NATO-a ruskim granicama zvanična Moskva smatra otvorenom pretnjom. Sa druge strane, zapadnu politiku ograničavanja njenog jačanja u Kini doživljavaju aktom otvorene agresije. Uostalom, sve veće prisustvo američke flote i njenih saveznika kako u Crnom tako i u Južnom kineskom moru samo je potvrda opravdanosti ruskih i kineskih strahova i dokaz ispravnosti politike jačanja njihove međusobne vojne saradnje.
Sa druge strane, zapadne sile mnogo više interesuje, od toga šta zbližava Moskvu i Peking, ono šta ih razdvaja.
Jedna od ključnih teza, koja se najviše eksploatiše u zapadnim medijima, jeste strah Rusije od kineskih pretenzija prema Sibiru, najvažnijoj sirovinskoj bazi ruske privrede. Činjenica je da Rusija nikada nije uspela u značajnoj meri naseliti to nepregledno prostranstvo istočno od Urala.
Samim tim, brojna kineska populacija u susedstvu predstavlja prirodnu pretnju za eventualnu izmenu demografske slike tog dela Rusije.
Međutim, pitanje je koliko su tačne te priče o naseljavanju Kineza u Sibiru. Svakako da oni dolaze kao radna snaga, ali o masovnosti koja bi ugrozila ruski karakter te teritorije teško da možemo ozbiljno govoriti.
Rusija ima moćan obaveštajno – bezbednosni aparat i takve eventualnosti bi sasvim sigurno sasekla u korenu. Zato možemo zaključiti da se tu na prvom mestu radi o propagandi, odnosno pokušaju zapadnih sila da „poseju seme razdora“ u odnosu između ove dve zemlje.
Slično je i po pitanju kineskog projekta Pojas i put.
Kinezima ta inicijativa služi da preko ekonomskog šire i sopstveni politički uticaj. Svakako da Rusija nije srećna zbog jačanja kineskog prisustva u zemljama Centralne Azije i Srednje Evrope gde i sami teže da ostvari dominaciju.
Međutim, to kinesko prisustvo ne mora biti isključivo štetno za ruske interese. Možda upravo Kina, svojom snagom, može odigrati ulogu ključnog ruskog saveznika na polju borbe za potiskivanje zapadnih sila sa tog geostrateški važnog prostora.
Rusija sama nema dovoljno snage da se izbori sa Zapadom, ali u savezništvu sa Kinom, to postaje mnogo realnija opcija.
Iz svega navedenog uočavamo da u odnosu Kine i Rusije postoje snažni politički i ekonomski razlozi za jačanje, a ne preispitivanje savezništva. Svakako da u tom odnosu nije sve idealno i da postoji logičan strah slabijeg, u ovom slučaju Rusije, od dominacije Kine kao jačeg partnera u tandemu.
Međutim, taj strah nije dominantan i više je indukovan u zapadnim medijima ili pojedinim političkim krugovima u Moskvi nego u samom Kremlju.
Opreznost u Rusiji svakako postoji, ali i svest da su za njih SAD, ipak, najveća pretnja. Samim tim, možemo zaključiti da je taj savez izuzetno čvrst i da su eventualni pokušaji SAD da Rusiju okrenu na svoju stranu iluzorni.
Posle svega što se dešavalo nakon pada Berlinskog zida Rusija Zapadu više ne veruje. Kina će biti njen strateški partner sve dok se globalna nadmoć SAD ne uruši, što je interes i Moskve i Pekinga.
Nakon toga Rusiji se otvaraju vrata za ostvarenje njenog najvažnijeg geostrateški cilj, približavanje Evropi. Sve dok su SAD dominantne na Starom kontinentu takvi ruski planovi su neizvodljivi.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca, možete pročitati ovde.
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
