Prvi krug predsedničkih izbora u Francuskoj biće održan 10. aprila. Ukoliko niko od nominovanih kandidata ne ostvari apsolutnu većinu dvoje prvoplasiranih naći će se, dve nedelje kasnije, u drugom krugu izbora.
Pošto je Francuska zemlja sa predsedničkim sistemom vlasti, prirodno je da ovi izbori imaju najveću težinu. Jer, od onoga ko dobije najveće poverenje Francuza i postane predsednik republike, zavisiće politika Francuske u narednih pet godina.
Veliki favorit na predstojećim izborima u Francuskoj, bar po istraživanjima javnog mnjenja, je dosadašnji predsednik Emanuel Makron. Inače, kada je 2017. godine Makron odneo pobedu to je označilo ulazak u Jelisejsku palatu najmlađeg predsednika još od Luj – Napoleona Bonaparte. Bez značajnog političkog iskustva, sadašnji francuski predsednik bio je tada neko čija pobeda je iznenadila mnoge, ne samo u svetu već i u „Petoj republici“.
Pošto se nije radilo o čoveku posebnog autoriteta, kako u nacionalnim tako i globalnim političkim krugovima, bilo je teško proceniti domete njegove politike.
Samim tim, deluje da ni očekivanja javnosti od Makrona nisu bila prevelika. Posebno kad se uzme u obzir da decenijama unazad Francuska nije bila u prilici da igra vodeću ulogu u Evropi. Zato se možda najmanje očekivalo da bi tu, za ponosne Francuze, nesrećnu stvarnost mogao da menja novi mladi i neiskusni predsednik.
Danas deluje da je Makron upravo to želeo. Tačnije, da je planirao da promeni taj sada već ustaljeni narativ o Francuskoj moći, baziranoj više na staroj slavi nego na današnjim potencijalima, koja je osuđena na postepeno opadanje. Makron se odlučio da vodi jednu aktivnu spoljnu politiku i pokuša da se nametne kao lider koji pokreće stvari i bez čijeg učešća se najvažnija evropska pitanja ne mogu rešavati.
Inače, Makron je imao dobru polaznu osnovu da menja politički status svoje zemlje, kako na evropskom, tako i na globalnom planu.
Iako je francuska ekonomija slabija od Nemačke to nije razlog da Francuska „a priori“ mora biti u senci svog istočnog suseda. Uostalom, Francuska je druga ekonomija EU, ali nikako ne smemo zaboraviti da je vojno najmoćnija i jedina nuklearna sila u tom savezu država. Takođe, ona je članica Saveta bezbednosti UN, što joj ne daje samo poseban status i ugled, već još jednu komparativnu prednost na globalnom planu u odnosu na Nemačku.
Otežavajuću okolnost za Makrona predstavljao je uticaj moćne nemačke kancelarke Angela Merkel, koji se nije mogao lako zaseniti. Međutim, Makron nije ustuknuo pred njenim nespornim autoritetom, već je pokušao da se nametne idejama. Setimo se plana „Evrope u tri brzine“, kojim je predložio rešenje za pitanje budućeg funkcionisanja EU. Inače, Makron je bio i ostao čvrst zagovornik ujedinjene Evrope, ne samo u ekonomskom, već i spoljnopolitičkom i bezbednosnom smislu.
Međutim, uprkos svim naporima, na spoljnopolitičkom planu francuski predsednik nije postigao značajnije rezultate.
EU je i dalje posvađana i podeljena, a rešenje za goruće pitanje njenog funkcionisanja se ni ne nazire. Sa druge strane, njegov pokušaj da u direktnom kontaktu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom spreči izbijanje rata u Evropi, takođe nije dao rezultate. Formiranje AUKUS-a, saveza Australije, Velike Britanije i SAD, pokazao je da uprkos naporima Makrona uticaj francuske u zapadnom političkom bloku nije značajno porastao. Naime, novi saveznici su Francuze isključili iz posla, izgradnje podmornica za Australiju, vrednog više desetina milijardi dolara, a da se nisu ni osvrnuli.
Suštinski, kada sve to sagledamo, možemo uočiti da je svojih pet godina mandata Makron potrošio više u pokušajima da stvari menja, nego što ih je stvarno i menjao. Svojom nespornom energijom i snažnim aktivizmom učinio je da njegova zemlja bude vidljivija u globalnoj geopolitičkoj areni, ali ne i uticajnija. Zato se Makronovo nasleđe pre svega očituje u drugačijoj percepciji njegovih sugrađana uloge „Pete republike“ u međunarodnim odnosima. Odnosno, slika Francuske se u javnosti promenila i to nabolje.
Svakako da Francuzima, ponosnim na svoju slavnu istoriju, imponuje ta nova energija i samopouzdanje kojim zrači njihov lider, a što se na svojevrstan način reflektuje i na sliku o njihovoj zemlji.
Upravo takva pozitivna promena u percepciji javnosti o snazi i autoritetu Francuske može mu obezbediti blagonaklon stav dela biračkog tela na narednim izborima. U slučaju da bude reizabran Makron bi dobio drugu šansu da Francusku ponovo učini liderom Evrope. I to ovaj put ne samo u delu sopstvene javnosti, već zaista.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
