„Inicijativa tri mora“ pokrenuta je još 2014. godine sa idejom da se zemlje centralne i jugoistočne Evrope čvršće povežu.
Iako su tada u prvi plan istaknuti ekonomski ciljevi buduće organizacije, odnosno, snažnija privredna i infrastrukturna saradnja, zajednički energetski projekti itd., ipak, oni koji se bave geopolitičkom analizom bili su i te kako svesni da se tu primarno radi o političkom projektu.
„Inicijativa tri mora“ obuhvata dvanaest zemalja: Austriju, Češku, Slovačku, Mađarsku, Poljsku, Litvaniju, Letoniju, Estoniju, Bugarsku, Rumuniju, Hrvatsku i Sloveniju.
Samo letimičnim pogledom na mapu Evrope veoma lako možemo uočiti da se realizacijom ideje objedinjavanja pomenutih zemalja, na tom potezu od Baltičkog mora na severu do Jadranskog i Crnog mora na jugu, zabija svojevrstan „klin“ između „stare Evrope“ i Rusije.
Logično, postavlja se pitanje kome taj plan odgovara i kakva je njegova budućnost?
Nije tajna da su SAD pokretači te Inicijative.
Geopolitički stratezi u Vašingtonu imaju opravdani strah od narastajuće moći Kine.
Upravo zato, SAD su svoju buduću političku agendu usmerili na suzbijanje uticaja „Azijskog zmaja“, sile čija moć preti da zaseni njihovu dominaciju.
Međutim, u Vašingtonskim političkim krugovima postoji još jedna zebnja.
Eventualni savez Evrope i Rusije je nešto što bi dramatično promenilo geopolitičku sliku sveta, a SAD bi sasvim izvesno zbacio sa liderskog mesta u globalnoj političkoj areni.
Kina ima kapaciteta da u budućnosti preuzme ulogu vodeće sile sveta, ali taj proces je dugog trajanja.
Čak, ukoliko uspe, u ovoj deceniji XXI veka, da ostvari ekonomski primat, trebaće joj još mnogo godina da vojno i politički nadjača SAD.
Sa druge strane, Evropska unija već poseduje izuzetnu ekonomsku snagu, moćne naučne i tehnološke kapacitete, kao i ogromno tržište od oko 450 miliona stanovnika.
Dodamo li na to stanovništvo država Starog kontinenta koje nisu članice EU, uključujući i Rusiju, dobijamo zajednički prostor od oko 740 miliona stanovnika.
Spojimo li već pomenute ekonomsko – tehnološke kapacitete zapadnog dela kontinenta sa ruskim resursima i vojno – političkim potencijalima, dobijamo savez koji bi nesporno postao dominantan u svetu.
Prostor od Atlantika na Zapadu do Pacifika na Istoku suštinski predstavlja i prirodnu i geostratešku celinu.
Jedan od utemeljivača geopolitike, Halforda Makinder, definisao ju je kao Hartlend, odnosno središte moći na planeti Zemlje.
Jednostavno rečeno, onaj ko kontroliše tu teritoriju gospodari svetom.
Međutim, nisu Amerikanci jedini zainteresovani za tu ideju.
Svesna da bi time njen plan o postepenom preuzimanju vodeće uloge na globalnom nivou bio ugrožen, Kina svakako nije presrećna eventualnim povezivanja Rusije i Zapadne Evrope.
Zato je prilagodljiva kineska diplomatija odlučila da se uklopi u planove SAD.
Zvanični Peking, pokrenuo je projekat Pojas i put i uključio u njega skoro sve zemlje inicijative Tri mora.
Slično kao i Amerikanci, Kinezi u prvi plan ističu jačanje ekonomskih veza sa pomenutim državama, što i realizuju kroz značajne investicione poduhvate.
Međutim, politička pozadina se ni u ovom slučaju ne može zanemariti.
Kinezi će i u Centralnoj i Južnoj Evropi pokušati da pariraju američkom uticaju.
Duboko su svesni da ukoliko ostvare dominaciju na tom prostoru, ne samo da će potisnuti SAD nego će moći da taj politički kordon između Zapadne Evrope i Rusije održavaju pod svojom kontrolom.
„Inicijativa tri mora“ duboko antievropska
Iz svega navedenog, vidimo da je „Inicijativa tri mora“ duboko antievropska, odnosno da njenim protagonistima, bilo azijskim bilo američkim, služi za limitiranje Evrope.
Ključne zemlje EU, Nemačka i Francuska, su svesne karaktera tog projekta.
Međutim, očigledno je da nemaju dovoljno kapaciteta da se suprotstave moćnom prekookeanskom savezniku.
Zato su izabrali put prilagođavanja te inicijative evropskim interesima.
Tačnije, u Berlinu i Parizu su svesni da SAD neprijateljski gledaju na njihovo približavanje Moskvi.
Zato će se čuvati partnerstva sa Vašingtonom i držati distancu prema Kremlju, ali će istovremeno insistirati da im SAD, zauzvrat, prepuste kontrolu nad Evropom.
Time bi američki uticaj u centralnoj i jugoistočnoj Evropi bio postepeno istisnut ili bar umanjen, a Evropljani bi konačno dobili šansu da postanu gospodari situacije na sopstvenoj zemlji.
Samim tim, o ideji približavanju EU i Rusije moglo bi se, tek tada, ozbiljnije razmišljati.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca, možete pročitati ovde.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite androidaplikaciju.
