Francuska se danima suočava sa masovnim protestima protiv penzione reforme predsednika Emanuela Makrona.
Naime, odluka francuskih vlasti da granicu za odlazak u penziju sa 62 poveća na 64 godine, izazvala je najmasovnije i najžešće demonstracije u Francuskoj, još od čuvenih „Žutih prsluka“.
Nema sumnje da je pitanje penzione reforme uvek osetljivo, a posebno kada se sprovodi u državi ponosnoj na svoju sindikalnu i socijalnu tradiciju. Francuska spada upravo u takve zemlje, sa izuzetno visokim nivoom brige o radničkim pravima i porodicama sa više dece, sa izdašnim socijalnim izdvajanjima i sa veoma niskom granicom za odlazak u penziju. Jednostavno rečeno, ta zemlja s punim pravom nosi epitet države „socijalnog blagostanja“.
Međutim, takva socijalna politika značajno opterećuje državne finansije.
Naročito u društvima koja stare, gde se životni vek produžava i sledstveno tome penzioni fond nalazi pod sve većim pritiskom. Upravo zato, iz nesumnjivo ekonomski opravdanih razloga, predsednik Makron se odlučio da pokrene reformu i rastereti penzioni fond.
Međutim, u društvu u kom se socijalni bunt i borba za radnička prava podrazumeva, to nije moglo proći bez potresa. Samim tim, Makron se suočio sa najvećim protestima još od „Žutih prsluka“, ali i oštrim otporom na političkoj sceni zemlje. I to ne samo krajnje levice okupljene oko Žan Lika Melanšona, nego i krajnje desnice. Doduše, ni to ne bi bio nepremostiv problem za Makrona da deo poslanika umerene desnice, koja podržava njegovu vladu, nije stala na stranu protivnika reforme.
Na taj način, francuski predsednik i njegova partija izgubili su većinsku podršku parlamenta za sprovođenje penzione reforme, što ih je navelo na kontroverzne mere.
Odnosno, iskoristili su jednu odredbu francuskog ustava, koja daje mogućnost vladi da sama, bez izglasavanja u skupštini, usvoji zakon. Nema sumnje da bi i u nekom manje važnom pitanju takva odluka bila pod lupom javnosti. Međutim, pošto se radi o ovako važnom zakonu, nije ni čudno što je njegovo usvajanje izazvalo lavinu besa koji je eskalirao na ulicama gradova Pete republike.
I dok se čeka mišljenje ustavnog suda povodom procedure kojom je usvojen zakon o penzionoj reformi, dok se iščekuje nove i još žešće demonstracije na francuskim ulicama, postavlja se pitanje posledica ove velike političke krize u Francuskoj. Naime, nije Makron nepromišljeno ušao u ovu reformu. Naprotiv! Birao je najbolji momenat, u smislu da je čekao drugi mandat i to njegov početak, upravo da bi sebi dao vremena kako bi pripremi teren i sprovede zakon.
Takođe, nije sporno ni da je ta reforma prekopotrebna Francuskoj, njenoj ekonomiji, a posebno njenom penzionom fondu.
Nije to hir Makrona, ili isključivo posledica njegove želje da obezbedi značajnija sredstva za opremanje vojske, već je to prevashodno pitanje ekonomske održivosti finansijskog i socijalnog sistema zemlje. Uostalom, ova reforma se dugo najavljuje, bila je aktuelna i pre eskalacije rata u Ukrajini, tako da je ne treba isključivo povezivati sa dešavanjima na istoku Evrope. Samim tim, ne treba ni očekivati da se sada, zbog pritiska ulice, od svega odustane.
Međutim, ukoliko sud taj pomalo kontroverzan način donošenja zakona proglasi nelegalnim, onda je produbljivanje krize neizbežno, pa možda i pad vlade u Parizu. U tom slučaju pozicija Makrona ne bi bila ugrožena, pošto ga štiti sam predsednički sistem u Francuskoj, ali bi njegov autoritet, a posebno popularnost koja je konstantno u padu, bili dodatno poljuljani.
Pošto već troši drugi mandat i ne može ponovo da se kandiduje za predsednika, Makron ni nema previše razloga da brine o svojoj popularnosti.
Samim tim, možemo zaključiti da će se posledice svih ovih dešavanja slomiti na njegovoj političkoj partiji. Međutim, uzmemo li u obzir da Makronova stranka Renesansa i nema dugu tradiciju. Da je nastala tek 2016. godine, sa zadatkom da bude instrument i oslonac Makronove vlasti, onda je možda njena sudbina da sa političke scene Francuske nestane zajedno sa njenim liderom.
Samim tim, možemo očekivati da će Makron istrajati na penzionoj reformi, bez obzira na otpor u društvu.
I to ne zbog tvrdoglavosti ili zakulisnih pritisaka različitih centara moći, već zato što je alternativa ekonomski kolaps. Uostalom on je odbio predlog lidera sindikata, da se reforma pauzira na šest meseci, kako bi se dala šansa društvenom dijalogu i traganju za kompromisom.
Naravno, to ne znači da Makron neće više razgovarati sa svojim oponentima ili da eventualno neće napraviti neke taktičke ustupke u borbi koju vodi, ali strateški plan se zasigurno neće menjati. Na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, penziona reforma u Francuskoj moraće se sprovesti.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
