Samit EU-Zapadni Balkan održan 23. juna ove godine u Briselu završen je sa pomešanim osećanjima.
Lideri balkanskih država mahom su prožeti osećajem razočarenja i tek ponekim tračkom nade da se celokupna situacija još uvek može preokrenuti. Tačnije, da će se EU do decembra ove godine konsolidovati i konačno nešto konkretno ponuditi balkanskim narodima.
Jedini koji su iole mogli da budu zadovoljni ishodom samita u Briselu su Ukrajina i Moldavija, zemlje koje su ekspresno dobile status kandidata za EU. Suštinski, EU je time samo još jednom pokazala da u procesu evrointegracija rezultati kandidata ne znače mnogo i da je politička volja presudan faktor.
Iako će neki možda reći da je dodelom statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji EU napravila veliki iskorak, jasno definišući svoje buduće granice, suštinski to nije tako.
Naime, ovakvim potezom Evropa je jedino demonstrirala nemoć i nepostojanje nikakve strategije. Ne samo što su, na ovaj način, svi dosadašnji napori na polju evrointegracija zemalja Zapadnog Balkana obezvređeni, nego ni Ukrajina ni Moldavija suštinski nisu dobile ništa.
Neće dobijanje statusa kandidata popraviti geopolitičku poziciju Moldavije ili promeniti „ratnu sreću“ u Ukrajini. I jedna i druga zemlja nastaviće da se suočavaju sa svojim problemima, koji ovom odlukom EU svakako nisu rešeni. Čak mi se pomalo čini da je ovaj potez bio potrebniji EU nego Ukrajini i to pre svega kako bi evropski lideri bar malo umirili savest, zbog nemoći da se vlastima u Kijevu konkretno pomognu.
Sem toga, činjenica da su balkanske zemlje ponovo ostale „kratkih rukava“, Severna Makedonija i Albanija bez statusa kandidata, a ostali bez ikakvog značajnijeg napretka, samo potvrđuje činjenicu da u Evropi ne postoji strategija. Odnosno, da se odluke donose stihijski.
Suštinski, ovaj samit je do kraja ogolio katastrofalnu situaciju u kojoj se EU nalazi. Pokazao je duboku krizu liderstva, strateškog promišljanja i delovanja.
Zato je, za početak, veoma važno da se zemlje EU, a pre svih najuticajnije Nemačka i Francuska usaglase oko toga kako proces daljeg proširenja treba da izgleda. Za sada mi imamo maglovit i nedovoljno definisan Makronov plan Evropske zajednice. Takođe, imamo i Austrijsku ideju o etapnom priključenju EU, zavisno od kapaciteta i mogućnosti, svake zemlje ponaosob. Moguće je da iza austrijskog plana stoji i Nemačka, međutim to ne menja činjenicu da ni ta, kao ni Makronova ideja, nisu u potpunosti razrađene.
Tek kada ovi planovi budu konkretizovani, a zatim usaglašeni, onda možemo ozbiljnije govoriti o evropskoj budućnosti Zapadnog Balkana. Sve do tada o nekom značajnom pomaku na evropskom putu bilo koje zemlje, pa i Ukrajne ili Moldavije, iluzorno je i razmišljati. Zato, ako je išta dobro proizašlo sa ovog samita, onda je to jasna svest da se stvari poput strateških planova EU moraju definisati. U protivnom, ukoliko se to ne desi, i naredni samit doživeće fijasko.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
