Američki predsednik Džo Bajden prethodne nedelje boravio je na Bliskom istoku.
Pošto se radi o diplomatskoj turneji, koja je dugo najavljivana, dobro se znalo šta je njena pozadina. Primarni cilj američke diplomatije bio je da obezbedi podršku „arapskog sveta“ za sankcionisanje Rusije.
Suštinski, ovo je moižda i jedan od presudnih momenata u ratu koji politički Zapad vodi protiv Rusije, a koji je eskalirao nakon otpočinjanja ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini. Naime, situacija na frontu za Zapad nije obećavajuća. Ukrajinske snage su u konstantnoj defanzivi, a ruski ratni potencijali se ne iscrpljuju do te mere da bi to izazvalo značajnije potrese u toj zemlji. Šta više, Rusija ovaj rat i dalje vodi sa blago rečeno skromnim snagama, pa samim tim ni ljudski gubici nisu takvi da bi predstavljali „inicijalnu kapislu“ za unutrašnje nemire.
Da stvar bude i gora po interese Zapada, sankcije nametnute Rusiji nisu dale željene rezultate.
Samim tim, očekivanja pojedinih zapadnih stratega da će Rusija, u roku od nekoliko meseci, nakon drakonskog pooštravanja sankcija, doživeti ekonomski kolaps, pokazala su se kao neosnovana. Ruska ekonomija počiva na energentima, a oni su svetu i te kako potrebni. Zato, bez zadavanja „snažnog udarca“ Rusiji na energetskom planu, zapadne sile se ni ne mogu nadati bilo kakvom uspehu.
U takvim okolnostima, SAD i njihovi saveznici pribegle su, u ovom trenutku, najjačem adutu. Odlučile su da se odreknu ruske nafte, kako bi zadale „fatalan udarac“ rukovodstvu u Kremlju. Pošto je za Evropljane, zavisne od ruskog „Crnog zlata“, ovo izuzetno bolna odluka, dat je rok do kraja godine da se izvrši preorijentacija evropskih naftnih kompanija na druge svetske izvoznike.
Međutim, kada uzmemo u obzir da je Rusija, uz SAD i Saudijsku Arabiju, jedna od tri najveća izvoznika nafte u svetu i da je ruski udeo u globalnom tržištu nafte oko 10%, postaje nam jasno da rusku naftu nije nimalo lako zameniti na globalnom tržištu. Pogotovo, kada u Libiji vlada potpuni ratni haos, koji onemogućava redovan dotok nafte iz te zemlje i kada se značajni proizvođači poput Irana i Venecuele nalaze pod zapadnim sankcijama.
Upravo zato, Bajden je preduzeo diplomatsku ofanzivu u „arapskom svetu“.
Upravo zato, „progutao“ je kritike izrečene na račun saudijskog princa Muhameda bin Salmana, koga je nazivao diktatorom i odmetnikom i koga je javno označavao krivcem za ubistva novinara Džamala Kašogija.
Suštinski, Bajden nije ni imao drugi izbor. Ukoliko želi da zada snažan udarac ruskoj ekonomiji, mora naći zamenu za njenu naftu na globalnom tržištu. A to može samo u arapskom svetu. U protivnom, ukoliko u tome ne uspe, rat sankcijama protiv Kremlja za SAD biće već sad potpuno izgubljen.
Saudijska strana je znala da će do ove posete doći, i da SAD nemaju drugu opciju.
Naravno da su iskoristili trenutnu situaciju da od SAD dobiju podršku za svoje regionalne geopolitičke intrerese i da umanje pritisak iz Vašingtona zbog slučaja Kašogi. Međutim, isto tako poslali su jasnu poruku da mogu podići proizvodnju do 3 miliona barela nafte dnevno, što može zameniti manje od 30% trenutne Ruske proizvodnje koja iznosi oko 10 miliona barela dnevno.
Rusiji bi u slučaju realizacije ovog dogovora SAD-a i Saudijske Arabije svakako pretrpela određenu štetu, ali je to i dalje daleko od toga da bi bila „bačena na kolena“. Ukoliko žele da izvrše ozbiljan pritisak na rusku ekonomiju, SAD bi morale da nađu zamenu za bar više od polovine ruskog izvoza nafte.
Međutim, Mohamed bin Salman ne može, ili ne želi, da to obezbedi Bajdenu!? Zašto je saudijski princ tako odlučio, o tome ćemo govoriti u narednom blogu!
(nastavlja se)
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
