Када су 16. септембра 2021. године Аустралија, Уједињено краљевство и Сједињене Америчке Државе обелоданиле формирање заједничког војног пакта (АУКУС) светска јавност није имала дилему. Циљ новоформираног савеза је обуздавање нарастајуће моћи Кине.
Испоставило се да је европска дипломатска турнеја Џозефа Бајдена, предузета јуна месеца ове године, имала историјски карактер. Том приликом амерички председник обелоданио је кључне циљеве своје земље, а који ће свакако постати срж спољнoполитичке агенде САД-а у XXI век.
Реч је о политици сузбијања нарастујуће моћи Кине као главног конкурента САД-у у борби за глобалну доминацију. Међутим, већ тада постало је јасно да за такву стратегију САД неће обезбедити плебисцитарну подршку европских савезника.
Немачка је поруком да без Кине нема опоравка светске економије јасно ставила до знања „јастребовима“ у Вашингтону да неће слепо следити њихове војно – политичке планове.
Управо у то време, док су трајали разговори лидера Г7 у Кронволу, на маргинама самита, амерички председник је са британским и аустралијским премијерима договорио формирање АУКУС-а, новог војног савеза. Додуше, тада је цела прича још увек држана у тајности, што нам несумњиво говори да у некад јединственом западном политичком блоку поверење више не постоји.
Разлог за скоро два месеца тајновитости, данас је и више него јасан. Нови савезници направили су значајан војно-економски аранжман вредан више од стотину милијарди долара.
Наиме, Аустралија се определила за пројекат изградње осам подморница на нуклеарни погон, који би требало да реализује уз британску и америчку технолошку подршку. Узевши у обзир вредност поменутог аранжмана можемо закључити да се ради о нечему што ће, у читавој наредној деценији, упослити значајне војно-производне капацитете земаља АУКУС-а.
Свакако ће од тога корист имати компаније у САД, али и у Британији и Аустралији. Вероватно ту ништа не би ни било спорно да Аустралија није већ наручила дванаест дизел подморница из Француске. Сада је јасно да је тај посао договорен са Французимa, а вредан више десетина милијарди долара, пропао и да ће се Аустралија у набавци подморница ослонити на „нове савезнике“.
Наравно да је све то тешко уздрмало односе Француске са Аустралијом, САД-ом и Великом Британијом. Данас је потпуно јасно да су француском председнику, лидери ове три државе, радили иза леђа.
Тиме су његовој земљи нанели велику економску штету, а озбиљне политичке консеквенце се тек назиру. Сваком ко се бави међународним односима сада је и више него јасно да тренутно нису спорни само билатерални односи Француске и земаља АУКУС-а, већ и сврха самог НАТО-а.
Након овог потеза „нових савезника“, остаће недоумица, да ли је Бајден дигао руке од „Атлантског пакта“ и да ли је овим потезом „забио колац у срце“ НАТО-а?
Бајден је очигледно одлучио да се у својој политици у према Кини ослони на оне који су му стратешки важни, али и спремни да га безрезервно следе. Аустралија, за америчку политику контроле над Пацификом и Индијским океаном, има посебан значај.
Очигледно је да САД тој земљи нису намениле само улогу највећег носача америчких авиона или кључне логистичке базе у том делу света, већ оперативног и добро наоружаног партнера. Војним аранжманом земаља АУКУС-а обезбеђено је да Аустралија оснажи своје војне капацитете и више него што је то уговором са Французима планирала.
Истовремено, тим финансијски уносним аранжманом, Бајден је за САД чврсто везао и званични Лондон. Британија више није моћна сила као некад, али и даље има респектабилну флоту.
Свакако значајнију од осталих европских држава. Пошто ће се политика сузбијања Кине водити пре свега на морима, Британија, као и Аустралија, за САД су дефинитивно важнији партнер од Француске.
Међутим, без обзира на поменуте планове САД-а, поставља се логично питање, да ли је ова америчка стратегија толико вредна да је због ње требало на тако понижавајући начин изиграти Француску?
Јесу ли креатори америчке политике свесни да су после Авганистана, сада „продали“ још једног савезника и то много важнијег и утицајнијег?
Сувише су САД озбиљна држава да нису узели у обзир све опције. Очигледно да у Вашингтону сматрају како бес „Галских петлова“ нема потенцијала да нанесе значајнију штету америчким интересима. Вероватно ће САД покушати да званични Париз умире одређеним компензацијама, евентуално неким финансијским аранжманом.
Међутим, опет ће остати та сурова чињеница, да ништа од тога не може замаскирати осећај понижења због начина на који је све урађено. Зато, шта год мислили о Француској данас, немојте очекивати да ће олако прећи преко свега.
Можда ће управо ово „јавно срамоћење“ бити иницијална каписла да Француска преиспита своје односе са САД-ом и своју улогу у НАТО-у. Односно, можда их ова „издаја најближих савезника“ коначно натера да са додатним ентузијазмом и пуним капацитетима крену у процес изградње европских оружаних снага, што је предуслов како европске безбедности тако и њене политичке независности.
Европи би то донело само корист, а НАТО би у том случају изгубио сваки значај. Зато можемо закључити да је историјска важност АУКУС-а већ сад уочљива. Чак је јасно да ће и сам начин његовог формирања оставити далекосежне последице на глобалне геополитичке односе.
Аутор: Срђан Граовац
Ставови изнети у овом тексту су ауторови и могуће је да исти не представљају ставове наше редакције.
Претходни ауторски текст Срђана Граовца можете прочитати овде.
Преузмите андроид апликацију.
