Kada je potpredsednik crnogorske vlade i lider Građanskog pokreta URA Dritan Abazović pokrenuo inicijativu za formiranjem manjinske vlade, politička kriza u Crnoj Gori ušla je u akutnu fazu.
Kako sad stvari stoje Krivokapićeva vlada odbrojava svoje poslednje dane. Neminovno, time se otvara pitanje šta je cilj Abazovića i koji je njegov interes da ruši vladu čiji je potpredsednik, a po mnogim analitičarima i neformalni predsednik?
Abazović je očigledno procenio da vreme ne radi za njega i da u trenutnoj konstalaciji snaga njegova politička grupacija ne jača, već se drži na nekih oko 5% podrške birača, a što su lokalni izbori u pojedinim crnogorskim gradovima i pokazali. Pošto su njegove ambicije daleko veće od toga da bude lider stranke na ivici cenzusa morao je nešto da promeni.
Abazović je oduvek dobro znao da nove birače, zbog bliskih ili gotovo identičnih ideološko – političkih načela, najpre može da privuče iz kontingenta DPS-ovih glasača.
Međutim, iako je prošlo godinu i po od izbora na kojima je DPS poražen, on u tom svom naumu nije uspeo. Ključni razlog tog Abazovićevog neuspeha pre svega leži u činjenici da Milo Đukanović i dalje, čvrstom rukom i nespornim autoritetom, drži tu stranku pod kontrolom. Pošto sadašnja vlada nije ni „načela“ te Milove duboko korumpirane političke strukture, unutrašnji sukob u DPS-u nije dobio zamah. Samim tim, nije se desilo ni dramatično osipanje podrške toj partiji.
Očigledno da taj proces naglog slabljenja DPS-a neće početi bez ispunjavanja bar jednog od dva ključna preduslova.
- Prvi preduslov je otpočinjanje snažne i beskompromisne borbe protiv kriminala i korupcije. Neminovno, to bi mnoge uticajne ljude u DPS-u okrenulo jedne protiv drugih i izazvalo unutarpartijski haos, a samim tim i slabljenje te političke organizacije.
- Drugi preduslov je da se Đukanović sam povuče. Ukoliko bi se to desilo, podrške toj partiji bi prirodno počela da slabi, a unutrašnji sukobi oko liderstva i uticaja svakako bi otpočeli. U oba pomenuta scenarija osipanje podrške DPS-u je izvesno.
Abazović je procenio da je ova druga opcija realnija i trenutno izvodljivija. Posebno nakon jasnih poruka iz zapadnih centara moći da na Đukanovića više ne računaju. Sledstveno tome, Abazović smatra da je „Milova era“ završena i očekuje njegovo povlačenje sa vrha DPS-a. Lider URE time bi dobio ono što mu je preko potrebno, oslabljen i navodno reformisan DPS, sa kojim bi mogao, za početak, da indirektno paktira.
Upravo takav DPS bio bi Abazovićev oslonac u parlamentu, a ustreba li i podrška manjinskoj vladi.
Istovremeno, on bi sa pozicija moći i ključnog čoveka izvršne vlasti, odlučivao ko će od „reformisanih“ DPS-ovaca moći da dopre do „milosti novog gospodara“. Tačnije, da se uz njegov blagoslov ponovo vrati na državne funkcije. Time bi pojedine pripadnike te partije privlačio sebi, a sa njima i deo birača DPS-a.
Uticaj Građanskog pokreta URA u tom slučaju svakako bi porastao, a njen lider bi pretendovao čak i na vodeće mesto u građanskoj „montenegrinskoj“ političkoj opciji u zemlji. Međutim, jedan od problema ove strategije je to što njen uspeh zavisi od ponašanja Đukanovića i volje Zapada. Odnosno, od toga hoće li sadašnji predsednik Crne Gore izaći u susret onim centrima moći u Evropi i Americi koji žele njegovo penzionisanje.
Napuštanje vlasti za Đukanovića je svakako poslednja opcija, a da li će tim putem i krenuti zavisiće pre svega od procene koliko je spoljni pritisak na njega odlučan.
Ukoliko su pozicije zapadnih zvaničnika, u stavu da se on mora povući nepokolebljive, onda neće imati drugu opciju. Moraće lideru URE pružiti šansu da svoju strategiju sprovede u delo. U svakom slučaju Dritan Abazović je povukao prvi potez. Sad se čeka odgovor, pre svih Mila Đukanovića.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
