Gotovo u svakom opisu Srbije i njenog naroda se navodi kako smo zemlja seljaka i poljoprivrednika. U svom epohalnom delu „Vreme smrti“ Dobrica Ćosić navodi da se ovde „u istoriju ulazilo iz torova i šljivika“.
Upravo iz ovoga je lako zaključiti zašto su poljoprivreda i ulaganja u istu toliko značajni. Srbija, kao poljoprivredna zemlja, leži na 70% obradive površine, od čega se 35% nalazi u Vojvodini. Naša severna pokrajina je tradicionalno poljoprivredni region sa više od milion i po hektara obradive zemlje. Zbog obilja plodnog poljoprivrednog zemljišta koje pokriva 90% njene teritorije, poljoprivreda je najvažniji deo ekonomije u AP Vojvodini.
Raditi u fabrici pod vedrim nebom, kako poljoprivrednici opisuju svoj posao, nikada nije bilo lako. Uspeh i prinos zavise od mnogo toga. Seljaku najteže pada što suviše toga ne zavisi od njegovog i rada njegove porodice. Osim vremenskih uslova tu su i poremećaji na tržištu.
Svedoci smo da je tokom aktuelne pandemije korona virusa dolazilo do prekida rada ugostiteljskih objekata, samim tim i pada tražnje za mesom i ostalim prehrambenim proizvodima. Usled aktuelne energetske krize i visoke cene gasa došlo je do toga da su najveći proizvođači azotnih đubriva u Evropi prepolovili svoju proizvodnju što je dovelo do rasta cene ovog važnog inputa u poljoprivredi.
Pritisnut ovim i sličnim problemima naš poljoprivrednik najpre gleda u državu i od nje očekuje podršku. Podršku poljoprivrednicima sa teritorije AP Vojvodine pružaju Ministarstvo poljoprivrede, Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu, lokalne samouprave, a dostupni su im i programi poput IPARD, kao i podsticajna sredstva obezbeđena u saradnji sa Svetskom bankom.
Kada se analiziraju sve podsticajne mere dolazimo do zaključka da sredstava za poljoprivrednike nikada nije bilo više, a da su postupci dolaska do podsticaja nikad transparentniji.
Ukoliko mlada osoba danas želi da zasnuje svoju porodicu i poljoprivredno gazdinstvo u Vojvodini na raspolaganju joj je najpre pomoć za kupovinu kuće na selu, nakon čega postoji čitava paleta podsticajnih programa.
Najveće interesovanje u proteklom periodu vladalo je za podršku prilikom nabavke priplodnih grla, opremanja stočarskih farmi, ulaganja u savremenu opremu u ratarstvu, podizanje višegodišnjih zasada, kao i za plasteničku proizvodnju.
Za moje vršnjake koji kao mladi ljudi ambiciozno ulaze u poljoprivredne vode su najzanimljiviji konkursi koji podržavaju mlade, od 18 do 40 godina, čije se investicije odnose na fizičku imovinu gazdinstava, podizanje preradnih kapaciteta radi dobijanja proizvoda s većom dodatom vrednošću i za opremanje mini pivara.
Povraćaj na te investicije u prethodnom periodu iznosio je do 90 odsto. Osim ovih, veoma su važni podsticaji ženama koje su nosioci registrovanog poljoprivrednog gazdinstva. Ovo govori o strateškom pristupu razvoja poljoprivrede u AP Vojvodini, ali i celoj Srbiji. Od mladih se očekuju da budu nosioci razvoja i modernizacije u poljoprivredi.
Mi već sada imamo pojedina poljoprivredna gazdinstva koja koriste dronove za primenu pesticida na svojim njivama i to je put kojim treba da idemo ukoliko želimo da održimo korak sa razvijenim zemljama Evrope i sveta.
Da bi nastavili putem kojim smo krenuli neophodno je da subvencije u poljoprivredi i dalje rastu i da se dodeljuju na transparentan način, a ne da budu privilegija nekolicine odabranih kako je to bivalo za vreme vladavine bivših režima. Broj korisnika državnih podsticaja je nikad veći, a budžet za poljoprivredu je nikad izdašniji.
Prema najavama ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, agrarni budžet će sledeće godine iznositi više od 62 milijarde dinara. Od toga, samo za subvencije će biti izdvojeno 50,6 milijardi dinara. Sigurno će ova sredstva olakšati poljoprivrednicima u Vojvodini i ostatku naše zemlje da podignu kapacitete svojih gazdinstava, unaprede i olakšaju način na koji obrađuju svoje njive, voćnjake i vinograde.
Poljoprivreda u Evropskoj uniji se u velikoj meri zasniva na subvencijama i jedan od najvećih uspeha našeg Ministarstva poljoprivrede u prethodnom periodu jeste dobijanje akreditacije za IPARD program. U pitanju je program koji pruža investicionu podršku namenjenu jačanju konkurentnosti sektora proizvodnje i prerade hrane.
Glavna prepreka dobijanju akreditacije za ovaj program, samim tim i dobijanju sredstava za naše poljoprivrednike, bili su slabi kapaciteti Uprave za agrarna plaćanja pri Ministarstvu poljoprivrede.
Uprava je za vreme dok se o našoj poljoprivredi „brinuo“ Dušan Petrović, bivši potpredsednik Demokratske stranke, uspostavljena u ministrovom rodnom Šapcu, izdvojena od ostatka složenog sistema kakav je Ministarstvo poljoprivrede. Iako je ovo bila idealna prilika da po svojim feudalnim shvatanjima ministar napuni Upravu za agrarna plaćanja lojalnim kadrovima iz svog grada i na taj način kontroliše ko i kada će dobijati subvencije za poljoprivednu proizvodnju, ova ideja pokazala se pogubnom za srpski agrar.
Upravo je zato u februaru 2015. godine Uprava za agrarna plaćanja preseljena u glavni grad naše zemlje, opremljena savremenim sredstvima za rad i stekli su se uslovi koji su zadovoljili supervizore iz Evropske unije. Na ovaj način omogućeno je srpskom seljaku da prvi put u svom džepu i na svom imanju oseti dobrobit od evropskih fondova.
Kako se Petrović nekada „brinuo“ o našoj poljoprivredi, tako se danas njegov najbolji učenik Zelenović „brine“ o našoj životnoj sredini, birajući za saborca Violu fon Kramon, prvog kandidata za sledeći monumentalni spomenik ili bulevar u centru Prištine.
Neke pojave na našoj političkoj sceni se zaista rimuju, ali te pesme kod građana više ne prolaze.
Politički feudalizam i nesporazum između Borisa Tadića i Bojana Pajtića oko toga ko je „gazda“ u Vojvodini doveli su neusaglašenost svih politika, pa i poljoprivredne, što se negativno odrazilo na agrar u našoj severnoj pokrajini. Političke figure iz Novog Sada su optuživale one iz Beograda za iskorišćavanje resursa i kočenje razvoja AP Vojvodine.
Usled ovih sukoba podgrevane su autonomaške ideje, a sve kako bi se sakrio nesklad i nerad i jednih i drugih. Za 16 godina vlasti, Pajtić i ekipa uspeli su da dovedu 26 opština u Vojvodini na nivo ispod republičkog proseka razvijenosti i tako devastiraju celu pokrajinu koju smo svi smatrali našom žitnicom.
Na svu sreću vreme političara koji su na rečima bili savremeni evropejci, a na delima srednjovekovni oblasni gospodari je daleko iza nas. Danas postoji odlična komunikacija i sinergija u delovanju državnih, pokrajinskih i lokalnih organa vlasti. Politike su sinhronizovane, a efekti svega ovoga vide se i u ubrzanom razvoju poljoprivrede.
Novosadski gradonačelnik Miloš Vučević jedan je od onih političara koji je razumeo važnost zajedničkog delovanja različitih nivoa vlasti za unapređenje životnog standarda građana i koji nema problem da istakne koliko mnogo je centralna vlast uložila u razvoj infrastrukture u Vojvodini.
Po istom ovom modelu važno je istaći da u razvoj poljoprivrede, kao i ruralne infrastrukture u našoj severnoj pokrajini ulažu lokalne samouprave, organi AP Vojvodine i Vlada Republike Srbije. Rezultat zajedničkog rada i strateškog delovanja svih nivoa vlasti jesu nikad veći poljoprivredni budžeti i podsticaji dostupni svima, a najviše mladim poljoprivrednicima, ženama i poljoprivrednicima koji žive u područjima sa otežanim uslovima rada.
Rezultat su i nove tehnologije, nova znanja i nova tržišta dostupna za proizvode sa naših njiva i voćnjaka, kao i iz naših košnica i naših farmi.
Na putevima i njivama širom Srema, Banata i Bačke možemo da vidimo moćne traktore i poljoprivredne mašine koje svedoče da su vremena kada smo koristili opremu staru decenijama iza nas i da slede dobra vremena za srpski agrar.
Autor teksta: Branko Jakovljević, master ekonomista, saradnik Centra za društvenu stabilnost
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Preuzmite android aplikaciju.
