Još jednom velikom pobedom, ovoga puta u Oslu, srpski fudbaleri pokazali su da nije dovoljno samo biti dobar u šutiranju lopte.
Fudbal je mnogo više od toga – umetnost, strast, emocija… A pod vođstvom Dragana Stojkovića Piksija, „orlovi“ su postali ekipa koju je uživanje gledati i za koju je vrlo lako navijati.
Iako su drugi sportisti često bili šampioni Evrope i sveta, osvajali medalje na Olimpijskim igrama, fudbal je nekako uvek bio omiljeni sport u Srba.
„Najvažnija sporedna stvar na svetu“ odavno više nije sporedna, ali decenijama unazad nacionalni tim naše zemlje, kako god se ona zvala, nije uspevao da zadovolji visoke apetite često i nerealnih navijača.
Od Svetskog prvenstva u Italiji, kada je predvođena Draganom Stojkovićem Piksijem, tada Jugoslavija osvojila (nezvanično) peto mesto na smotri najboljih svetskih fudbalskih selekcija, nismo imali previše razloga za veselje.
Upravo je Piksi, dolaskom na mesto selektora, ulio u nacionalni tim nešto što je decenijama nedostajalo – zajedništvo, požrtvovanje, ideju napadačkog fudbala…
A nije da u prethodnom periodu nismo imali odlične fudbalere, među najboljima na svetu, ali „kockice nikako da se poklope“, što je eufemizam za stvari koje nikako ne funkcionišu.
Piksi je za kratko vreme odveo „orlove“ na Mundijal u Kataru, zahvaljujući pobedi u Portugaliji protiv jedne od najboljih svetskih selekcija, a onda je još jednom blistavom partijom, ovoga puta u Oslu, dodatno ulio veru srpskoj javnosti da konačno možemo da napravimo zapažen rezultat na jednom velikom takmičenju.
Istina, ne spada Norveška u najbolje evropske selekcije, ali je jedan čvrst i uigran tim, sa najboljim mladim napadačem na svetu, ali to za „orlove“ ovoga puta nije bila nikakva prepreka.
Jeste rezultat izuzetno važan, ako ne i najvažniji u sportu, ali ono što prikazuju „orlovi“ iz utakmice u utakmicu je za obične ljubitelje fudbala možda još bitnije.
Tim igra kao jedan, igrači „ginu“ jedan za drugog, atmosfera je na najvišem mogućem nivou, a kada se to usadi u vrhunske fudbalere kakve Srbije nesumnjivo ima – rezultat ne može i ne sme da izostane.
Analizirati pojedinačni učinak igrača na utakmici protiv Norveške zaista bi bio jedan veliki poduhvat, a verovatno bi ponestalo epiteta kojima bi kitili sve redom – od golmana, preko odbrane, veznog reda, do samog špica napada.
Ali, ovoga puta zaslužili su da ih ne „seciramo“, već da ih posmatramo kao tim, što su, pod Piksijevom dirigentskom palicom, po ko zna koji put pokazali da zaista jesu.
Niko od Piksijevih „orlova“ ne očekuje da se iz Katara vrate sa „boginjom“ – ukoliko se to desi bio bila bi to možda i najveća senzacija u istoriji fudbala, ali se očekuje da nastave da prikazuju ono što su dosad – zajedništvo, požrtvovanje, čvrstinu…
Dokle god na terenu budu izgarali, javnost će im pružiti podršku i dočekati kao svetske šampione šta god uradili na Bliskom istoku.
Preuzmite android aplikaciju.
