Ових дана сам на друштвеним мрежама више пута прочитала коментаре типа: ,,Е стварно смо стока!“ или ,,Која смо ми као народ стока!“
Ретко шта ме толико заболи!
Моје лице добије неки згрчен израз, тело се благо увије као да је примило ударац у стомак па је на тренутак остало без даха. Осећам се дубоко рањено, повређено, одбачено и унижено. Можда преинтензивно реагујем, можда то дира неку личну стару рану, не знам? Али да је толико снажно, код мене, јесте!
У тим моментима, у великом сам искушењу да почнем да се објашњавам и расправљам испод поста. Пошто не волим јавно никога да оспоравам, одустанем, али у мени остане та горчина о којој сам данас решила да проговорим.
То што нам фали дисциплине, не значи да смо стока.
Молим вас, мислите и изражавајте се прецизно! Ми нисмо народ са лошом намером, нисмо зли, погани, нити себични, чак штавише, често испаднемо наивни, сувише безазлени, насамарени. Оно што нама недостаје јесте дисциплина и она нам недостаје у великој мери, то је тачно! На томе треба да радимо, и ја то радим, свим својим срцем и свим својим способностима, трудим се да овај народ учим да је корисно и важно да дисциплинују своју децу и себе саме.
Наше особине једним велики делом последица су свега онога што су нам ,,фини“ народи приређивали!
Нисмо ми случајно тако сирови. Наша грубост последица је грубости коју смо проживели, отврднули смо, постали трајно напети, вечито у ставу одбране, гарда, на опрезу да нас опет неко не закине, не превари, понашамо се дрчно, дрско јер гени чувају и преносе информацију која у нашем случају каже: ,, Мораш сурово да се бориш да преживиш!“
Најтужнија од свега за мене је чињеница да то сами за себе кажемо!
То значи да су успели да нас науче да тако о себи и мислимо, а то је много опасније, дугорочније и теже за искоренити. Убедили су нас да смо такви и ми смо им поверовали да смо сами криви, да то и заслужујемо, да за бољи третман нисмо ни створени. Самопрезир је најгори и најопаснији ментални образац.
Други нас неће ценити до момента док то не почнемо сами да чинимо!
Молим вас, освестимо се! Не дајмо на себе, усправимо се, почнимо да се поштујемо и прихватамо такви какви смо. Време је да овај народ поново почне да воли себе!
И за крај желим да кажем, да они који прочитају овај текст, али и даље буду тврдили за свој народ да је стока, да говоре у своје име! Ја то свакако нисам, ни моја деца, ни моји родитељи, ни моји пријатељи, ни људи са којима радим…Око мене су већином добри, честити људи које много волим и ценим.
А око вас, ко је?
Биљана Грбовић, оснивач Удружења родитеља “Матица”
Радујем се кад помажем!
U susret 15. septembru – Danu srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave (VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
