Осећај кривице је природан део људског искуства, али у контексту депресије он често поприма сасвим другачији облик. Уместо да служи као унутрашњи компас који нас усмерава ка одговорнијем понашању, кривица може да постане терет који мења начин на који доживљавамо себе и свет око себе.
Нисмо одговорни ако се развила депресија
У најтежим случајевима осећај кривице може да доведе и до искривљене перцепције, односно осећаја одговорности за догађаје над којима особа није имала никакву контролу, па чак ни контакт. Оно што додатно компликује ситуацију јесте чињеница да се овај симптом често занемарује, иако истраживања показују да његов интензитет директно утиче на дубину депресије.
Кривица у депресији: Више од обичне емоције
У клиничком смислу, кривица код депресије ретко долази сама. Најчешће је праћена стидом и повлачењем из друштва, што особу уводи у зачарани круг изолације. Што се више повлачи, то више остаје сама са сопственим мислима, које могу да постану све негативније.
Студије из области психијатрије указују на то да прекомерна кривица може да појача самокритичност и доведе до појачане интроспекције. Иако у блажим облицима депресије то понекад може да буде подстицај за разумевање сопствених емоција, код тежих стања кривица губи ту функцију и постаје деструктивна.
Шта каже наука, где се сусрећу хормони, мозак и емоције?
Савремена истраживања показују да депресија није само психолошко стање, већ и биолошки процес. Поремећај хормона стреса, посебно кортизола, може да утиче на рад мозга и обраду емоција. Занимљиво је да јетра игра кључну улогу у разградњи хормона, укључујући и кортизол. Када функција јетре није оптимална, хормонски дисбаланс може да буде израженији, што додатно утиче на емоционалну стабилност.
Другим речима, постоји сложена веза између тела и психе. Поремећај у једном систему може да се одрази на други, продубљујући симптоме попут кривице и безвредности.
Када осећај кривице може да постане опасан?
У тежим облицима депресије, кривица може да прерасте у уверење да особа нема вредност или да представља терет другима. Таква размишљања нису заснована на реалности, али их особа доживљава као апсолутну истину. Овај вид размишљања може да буде посебно ризичан јер се повезује са појавом суицидалних мисли. Важно је разумети да у тим тренуцима није реч о рационалној процени, већ о искривљеној перцепцији коју обликује депресија.
Карактеристично за депресивну кривицу јесте и то што нема временска ограничења – особа може да се враћа на догађаје из далеке прошлости и изнова их интерпретира као личне грешке, чак и када за то не постоји реалан основ.
Зашто долази до искривљења перцепције
Депресија мења начин на који мозак обрађује информације. Фокус се помера ка негативним искуствима, док се позитивна потискују. У таквом стању, кривица може да се „прошири“ на готово све области живота.
То значи да особа може да осећа одговорност за туђе поступке, околности или исходе на које није могла да утиче. Управо тај губитак реалног оквира разликује здраву кривицу од оне која је повезана са депресијом.
Како ублажити осећај кривице
Иако може да делује веома узнемирујуће и преплављујуће, овај симптом је могуће ублажити уз адекватан приступ. Један од првих корака је развијање самосаосећања, односно способности да према себи будемо једнако благи као према другима.
Психотерапија, нарочито когнитивно-бихејвиорални приступ, помаже у препознавању образаца размишљања који стоје иза осећаја кривице. Кроз рад са стручњаком, могуће је постепено мењати начин на који особа интерпретира догађаје и сопствену улогу у њима.
У комбинацији са терапијом коју прописује лекар, овај приступ може да доведе до смањења симптома и враћања осећаја контроле.
Преузмите андроид апликацију.
