Rodio se u Šidu, 1731. godine. Sin je kapetana podunavske Landmilicije i komadanta mesta u Šidu. Potiče iz plemićke porodice. Školovanje je započeo u Šidu, a zatim prelazi u školu u Petrovaradinskom Šancu, posle je bio u školi u Beču, Segedinu i konačno u Osijeku.
Kada je Austrija povela rat sa Francuskom, otac ga je poveo sa sobom kao dobrovoljca Slavonskopodunavskog puka, gde je bio pukovski končar i zbog znanja nemačkog jezika i lepog rukopisa postao ađutant. Sa 17 godina, dobio je čin poručnika u Sremskom Husarskom puku. Godine 1749. dao mu je ruski general Šević, Srbin iz Vojvodine, čin kapetana, s tim da pređe u Rusiju.
Carsku dozvolu za prelaz u Rusiju dobio je tek 1753. godine, što i čini u decembru iste godine. Služio je najpre u dvorskoj službi, a od 1757. godine u okviru takozvane „Crnogorske komisije“ sa zadatkom da preko Austrije dovodi u Rusiju izbeglice iz Crne Gore.
U martu 1758. godine boravio je po tom poslu u Sremskoj Mitrovici i Petrovaradinu. U Rusiji je unapređen u čin majora. Služio je u bugarskom Husarskom puku u Novoj Serbiji, a 1763. premešten je kao viši major srpskog Husarskog puka u Smolensku. Kao potpukovnik služio je u Harkovskom Kozačkom puku, a 1776. nalazio se u Kijevu u Žickom puku, odakle odlazi u Poljsku u poverljivoj političkoj misiji.
U osmogodišnjem rusko-turskom ratu 1767—1775. godine, postao je pukovnik.
Zbog hrabrog držanja i izvojevanih pobeda, odlikovan je i unapređen za general-majora, dobivši u vlasništvo nekoliko sela u Ukrajini. Posle je penzionisan i odlazi na svoja imanja u u Ukrajini.
U svojim starijim godinama bavio se književnim radom. Napisao je knjigu: „Knjiga o naciji srpskoj“. U knjizi je izneo položaj srpskog naroda u Austriji, sa posebnim osvrtom na sve teškoće i patnje koje srpski narod proživljava. Takođe se zadržao na teškom položaju Srba u Ugarskoj, o nezadovoljstvu naroda i seobi Srba u Rusiju. Najznačajnija je njegova knjiga Memoara, koje je pisao oko četrdeset godina, od 1744. do 1784. godine.
Memoari Simeona Piščevića predstavljaju opis teškog života Srba u austrijskoj i ruskoj monarhiji. To je priča o potrazi za boljim životom. To je priča o postepenoj asimilaciji Srba sa drugim narodima i priča o gubitku identiteta. Piščevića je general Engelshofen upozorio na asimilaciju sa Rusima. Taj Nemac, u velikoj tiradi prekora i neodobravanja Piščevićeve seobe u Rusiju, proročki je rekao da će se Srbi u srodnoj slovenskoj masi pretopiti i izgubiti. Srbi su se u Rusiji zaista pretopili, Nova Serbija i Slavjanoserbija su se potpuno izgubile. Samo je Piščević sa svojom knjigom duhovno ostao u svome narodu.
Memoari su ostali u rukopisu, koje je jedan njegov rođak predao ruskom književniku i istoričaru Nil Popovu. On ih je kasnije štampao kao knjigu na ruskom jeziku.
Memoari Simeona Piščevića su još pre prevoda na srpski, inspirisali književnika Miloša Crnjanskog za njegov roman „Seobe“.
Srpska književna zadruga, štampala je Memoare Simeona Piščevića 1963. godine, kolo LVI, knjiga 379—380.
Pre zadruginog izdanja delo je bilo objavljeno u Zborniku.
Umro je u novembru 1798.godine.
Preuzmite android aplikaciju.
