Danas vam treba računar, internet i svega desetak minuta da skinete svoj odabrani film sa interneta i pogledate ga kod kuće, samo par nedelja nakon njegove premijere u svetu. Ipak pre više od 10 godina, proces je bio znatno komlikovaniji, ali je sa sobom nosio određenu vrstu čara.
Neophodno vam je bilo da posedujete „VHS“ (Video Home System), a da bi nabavili željeni film, morali ste da prošetate do obližnje videoteke po kasetu.
„VHS“ sistem se pojavio tokom sedamdesetih godina i do kraja 20. veka su se preko njegovih kaseta reprodukovali gotovo svi video sadržaji, na našim prostorima.
Ukoloiko ste želeli da sačuvate snimak dečijih rođendana i priredbi, svadba ili utakmica, jedino rešenje vam je bilo da iste sačuvate na „VHS“ kasetama. Tako je nastala i čuvena priča starijih generacija , koji su se upravo na ovaj način upoznavali sa delom i likom Majkla Džordana. Utakmice koje su se odigravale u sitnim jutarnjim satima, bile bi snimane i spremne za reprodukciju po vašoj želji. Tako da je u nekom ruku i pre digitalizacije televizije, postajalo „gledanje na odloženo“.
Sa filmovima je to bio isti proces, sa tim da su snimci onih najnovijih bili dostupni samo u videotekama, poznate još i kao video klubovi. Novosađani se najbolje sećaju videoteke „Žabac“ koja se nalazila Rumenačkoj ulici br. 7, kao i „Pirane“ na Bulevaru, „Tornja“ koji se prvo nalazio na Novom naselju (gde je pravila konkurenciju video klubu „Amigo“), a kasnije prekoputa Futoške pijace.
U videotekama je bilo po nešto za svakoga, od bioskopskih hitova, i crtaća za najmlađe do erotskih filmova za odrasle. Tako je gotovo svako domaćinstvo u Novom Sadu, ali i šire imalo bar po jednu kasetu sa filmovima Žan Klod Van Dama i Arnolda Švracenegera, dok su se u vitrinama porodica sa decom pod obavezno nalazile kasete sa animiranim crtanim flmom „Kralj lavova“, ili ipak epizodama „Nindža kornjača“.
Aleksandra Banović koja je bila vlasnica videoteke „Max video“ u Ulici Branislava Nušića u Novom Sadu, objašnjava da su videoteke u vreme 90-tih godina i sankcija, doživele veliki procvat.
„Kada smo bili pod sankcijama i kada je besnela hiperinflacija filmovi su bili neretko jedini beg od stvarnosti, a često i jedina zabava za tadašnje društvo, govori Banović
Sa obzirom na veliku potražnju video kaseta, morala su postojati i određena pravila za iznajmljivanje istih.
„Plaćanje je bilo po iznajmljenoj kaseti, po principu, što više iznajmite, manja je cena. Članarine su postojale i svaki član je imao svoju karticu. Niko ko nije član nije mogao da iznajmi kasetu. Rokovi za plaćanje su se takođe određivali na osnovu broja kaseta, npr. 1-2 kasete si morao vratiti za dan, 3-4 za dva… Za kašnjenja i nepremotavanje su se kazne razlikovale od videoteke do videoteke, obično je iznosila isto kao i iznajmljivanje“, objasnila je Banović.
Aleksandra je sa nama podelila i koja kinematografija je bila najpopularnija među građanima 90-tih.
„Najviše su se iznajmljivali domaći filmovi i najnoviji hitovi koji su se nabavljali uglavnom iz inostranstva.“
Početkom 2000-tih i pojavom „CD“ i „DVD“ diskova, „VHS“ kasete i plejeri su zamenjeni mnogo praktičnijim diskovima, koji su mogli da se učitaju putem računara i drugih „DVD“ plejera.
Početkom 21. veka, lanac videoteka je upao u ozbiljnu krizu zbog sve većeg piratskog skidanja filmova s interneta. Vremenom su se gasile videoteke širom Srbije, te su i one u kojima su Novosađani iznajmljivali svoje omiljene filmove, bile primorane na isti potez.
Koje vi videoteke pamtite, a koje kasete imate još uvek u svojim vitrinama?
Da li znate koji je prvi novosadski film i kada je snimljen?
Preuzmite android aplikaciju.
