Ukoliko ste bili dete u vremenu emitovanja ovih televizijskih sadržaja, ovaj tekst će vas asocirati na kazne koje su usledile nakon što bi roditelji shvatili da ste pokušali da dobijete vezu i učestvujete u kvizu.
Ukoliko ste bili malo stariji, setićete se kako ste samouvereno okretali broj telefona vidno izrevoltirani kako niko od ljudi koji su pozvali ne može da kaže tri slova koja nedostaju, pogodi koja je misteriozna reč u pitanju i osvoji nagradu.
Ubacujemo vas u vremensku mašinu i vraćamo u vreme televizije i fiksnih telefona.
Na ekranu je često bivala nasmejana voditeljka, a pored nje nalazio se projektor na kome su postavljene prazne crtice i vaš zadatak bio je krajnje jednostavan, kao onomad kad smo u osnovnoj školi igrali igru „vešala“, da pogodite da li misterizona reč u sebi nema slovo „A“?
Kada biste pogodili prvo slovo, imali biste pravo da nastavite dalje, sve do momenta u kome biste rekli neko slovo koje misteriozna reč nije sadržala, a kada biste istrošili samoglasnike nastajo bi pravi pakao!
Ljudi koji su najčešće dobijali vezu nisu mogli da povežu da je famozno slovo koje fali u reči „STO_AK“ zapravo slovo „M“ i pokušavali su sa slovima „R“, „Z“, „E“, kao da su zaboravili da reči „STORAK“, „SROZAK“ i „STOEAK“ u našem jeziku uopšte ne postoje!
Ta ljudska glupost nam je toliko dizala tenziju sa druge strane malih ekrana, da smo sve češće okretali krupno ispisan broj na dnu ekrana, ne kako bismo osvojili nagradu, već kako bismo objasnili da je reč koja se traži „STOMAK“.
Celokupnoj priči tenziju bi dodavali voditelj ili voditeljka koji bi se iščuđavali zbog toga što niko nema tačan odgovor i konstantno ponavljali: „Ovo je zaista jako jednostavno, evo daću vam malu pomoć, u mom imenu se isto nalazi to slovo!“
Cena poziva je bila „šišanje“. Ne smem da se frljam sa ciframa jer se ne sećam najbolje, ali znam da je majku koštalo tačno toliko da mene jednom košta dobrih batina.
Nagrade koje su delili bile su skromne, taman tolike da pokriju telefonske troškove koje ste napravili dok ste pokušali da dokažete svetu da ste pametni.
Jednom sam čak dobila neki „kućni bioskop“. To je bio izum tadašnjeg vremena i svi su želeli da ga imaju – zapravo običan DVD plejer ali sa setom zvučnika.
Morali smo po njega u Beograd. Dok smo finansirali troškove puta, hranu i nekoliko sati tamo, kada smo već „otputovali“ tako daleko (tada Beograd nije bio na pola sata kao danas zbog voza, već je odlazak u metropolu bio planirani događaj za nas decu iz ravnice) izašlo nas je jednako novca kao da smo ga pazarili u nekoj od naših prodavnica.
Razume se, nakon što smo ga doneli kući, bio je zanimljiv svega dva dana nakon čega ga niko nije uključivao, ali je uvek bio tu da podseti na našu veliku pobedu.
Mali korak za čovečanstvo, veliki za nas. Pobedili smo u kvizu. Ej!
Kao deca u tom periodu, strašno smo voleli da dokazujemo kako smo pametni, mada bi nas to ponekad koštalo kada bi roditelji za naša dokazivanja morali da izdvoje puno ondašnjih maraka.
Ipak našao bi se među naivnima i po koji roditelj, koji bi, znajući da je namešteno, ipak pokušao da dobije vezu, oslanjajući se na onaj barem 1% vere da možda postoji šansa.
Mnogi će danas reći da nikada nisu pozvali ove brojeve. Priznati da ste se igrali u ovakvim kvizovima jednako je sramoti tinejdžera koji ulazi u odeljenje i govori da ima vaške (biće ismejan i izbegavan razume se – jer deca su surova).
Ipak, nisu samo deca surova, već i ljudi. Zbog toga će malo njih priznati za svoje pokušaje osvajanja malih kućnih aparata putem fiksnog telefona.
U većini slučajeva je sve bilo namešteno. Podelili su samo ponekad ponešto kako bi mogli da uslikaju dobitnike i učine igru relevantnijom (setite se mog “kućnog bioskopa“).
Pokušali ste, šta sad, bili ste mladi!
U svakom slučaju, koliko god vas ova vremenska mašina vratila u prošlost i probudila vam neki osećaj sramote, setite se, uvek ima gorih! Makar niste od onih koji su zvali Milana Tarota da im telefonski daje savet kako da reše svoj ljubavni život uspomoć wc šolje i majoneza, a bilo je i takvih.
D.U.
Preuzmite android aplikaciju.
