Dva zelena ostrva okupana Atlantikom i tik do ekvatora, Sao Tome i Prinsipe, čine istoimenu mikro državu u zapadnoj Africi.
Ovaj tajanstveni arhipelag u Gvinejskom zalivu nalazi se na oko 250 km od kopna. Sao Tome i Principe druga je najmanja država afričkog kontinenta, odmah iza daleko popularnijih Sejšela, kojima inače može da parira kada su prirodne lepote u pitanju.
Sao Tome i Prinsipe je zemlja pomalo zaustavljena u vremenu i široj populaciji gotovo nepoznata. Iako postoje naznake ekonomskog napretka, pitanje je da li će ovaj arhipelag ikada uhvatiti korak sa razvijenijim afričkim ostrvskim državama.
Nekada kolonija i dom robovima koje su Portugalci dovodili da rade na plantažama kafe, Sao Tome i Prinsipe se oslobodio petovekovne portugalske vladavine tek 1975. godine, a zvanični jezik na ostrvima je portugalski. Danas je to slobodna zemlja, ali sa bremenom svojih nesrećnih istorijskih okolnosti.
I pored plaža nestvarne lepote, autentičnih prašuma i impozanthih kolonijalnih građevina, sa svega tridesetak hiljada posetilaca godišnje (uglavnom iz Portugala), Sao Tome i Prinsipe se još uvek se nije izborio za svoje mesto na turističkoj mapi sveta. Baš zato, ovo je idealna destinacija za prave avanturiste.
Od čega se sastoji arhipelag?
Samo ostrvo Sao Tome, sa istoimenim glavnim gradom, je sa svojih 850 kvadratnih kilometara veće od dva glavna ostrva arhipelaga. Trećinu ostrvu zahvata nacionalni park Obo.
Na ostrvu postoji oko 200 km puteva koji povezuju glavni grad sa ostalim „gradovima”. Gradovi pod navodnicima, budući da tako izgledaju samo na mapi
U realnosti, ova naseljena mesta se svode na prašnjavu glavnu ulicu, barake sa limenim krovovima, po jednom sijalicom i bez tekuće vode. U glavnom gradu pak mogu se pronaći civilizacijske tekovine modernog sveta – supermarket, bankomat, zgrada, hotel, restoran, semafor.
O kvalitetu puteva govori činjenica da se 70 km između glavnog grada na istoku, do gradića Porto Alegre na jugu ostrva, prelazi za dva sata. Iako ovo ne zvuči obećavajuće, na Sao Tomeu itekako ima šta da se vidi.
Ostrvo Principe je još manje, neprohodnije i još zelenije od (takođe zelenog) Sao Tomea. Njegovu čitavu južnu polovinu progutala je kišna šuma, zaštićena ekološka zona.
Malobrojni putevi koji vode kroz paprat i drugo rastinje se prelaze isključivo u specijalizovanim vozilima koja mogu da se kreću kroz duboko blato.
Glavni „grad”, Santo Antonio, ima tek oko 3000 stanovnika, stadion sa tribinom od tri stepenika, crkvu i upravnu zgradu. Nema radnje sa magnetima za frižider. Nema hipsterskih kafića sa avokado sendvičima i smutijima. Nema tuk-tukova. Nema bankomata.
Iako se Prinsipe ne može pohvaliti infrastrukturama, malobrojnim turistima je obezbeđen ugođaj sa šest zvezdica.
Broj hotela na ostrvu broji se na prste jedne ruke, ali svi raspolažu pustim rajskim plažama oivičenim visokim palmama i svojim parčencetom toplog Atlantika, što Prinsipe čini idealnom scenografijom za odmor iz snova.
S obzirom da je signal za mobilni uglavnom vrlo slab, Prinsipe je prava lokacija i za digitalni detoks.
Tu je i Iljeu daš Rolaš, ostrvce sa dve stotine stanovnika koje pripada arhipelagu, a do kog vozi brodić. Ono je specifično po tome što se nalazi na samom ekvatoru – linija nultog meridijana prolazi kroz 13 zemalja, a Sao Tome je jedna od njih.
Ako odlučite da posetite ostrvce Roljaš, moći ćete dakle da jednom nogom stojite na južnoj, a drugom na severnoj hemisferi.
Osim ovih ostrva, Sao Tomeu pripadaju još 18 nenastanjenih manjih ostrva.
Najpoznatije od njih svakako je Bombom, na kom se nalazi istoimeni luksuzni resort sa pripadajućim rajskim plažama.
Za turiste, avanturiste i ljubitelje kafe
Sao Tome i Prinsipe nudi potpuno netaknutu prirodu s prašumom „na izvolte”, a da je pritom prilično bezbedno mesto za turiste, što je retka kombinacija.
Dovoljno je biti tek minimalno oprezan, budući da sitnog kriminala nema mnogo, a težih prestupa još manje. U glavnom gradu poneki mangup možda će vas u prolazu pitati da mu date par patika, ali ih neće uzeti na silu.
Malarije je gotovo iskorenjena, a nijedna vakcina nije obavezna.
Na Sao Tomeu vizije „netaknute prirode” formirane na osnovu uređenih evropskih nacionalnih parkova za koje se dele lepe brošure, izgube svaki smisao.
U nacionalni park Obo koji prekriva ostrvo Sao Tome s južne strane, ne ulazi se bez vodiča koji mačetom krči put, a uglavnom ga ne poseti više od par ljudi dnevno – u sezoni.
Iako je Obo zaštićena zona koja se može posetiti, ništa nije urađeno kada su u pitanju infrastrukture parka. Nema obeleženih putanja, nema kontrole ulaza, a o tolaletima ili kantama za smeće da ne govorimo. Staze ne samo da su neutabane, nego su često i nepostojeće, a vegetacija je bujna kako to samo u prašumi ume da bude.
Osim papagaja, orhideja i majmuna u svom prirodnom staništu ovde „uz malo sreće”, kako kaže vodič, možete naići i na crnu, izuzetno otrovnu zmiju („cobra-preta”). Lokalci kažu da nije ni najmanje agresivna, te da samo treba da je propustite da prođe kuda je krenula i sve će biti u redu. Lokalni vodiči se obraduju kad je vide.
Za one manje sklone avanturama, postoje i drugačije mogućnosti jedinstvenog kontakta sa prirodom, kao što je poseta plaži Žale, gde ženke džinovskih kornjača polažu jaja, što je pravi spektalk prirode.
Postoje organizacije koje se brinu da što više mladunaca pređe kratak ali pasan put do vode kad se rodi, a statistike kažu da bez pomoći biologa tek jedna od hiljadu beba kornjača preživi svoje prve dane života.
Ostrva su, osim toga, idealna za hedonistički odmor na plažama sa zlatnim peskom i u kolonijalnim hacijendama koje su pretvorene u smeštajne jedinice.
Najbolje u svemu tome je što na Sao Tomeu nema gužve, plaže su uglavnom puste, a u resortima se čuje samo šum talasa i cvrkut ptica. Užitak upotpunjuje sveža hrana, koja na tanjir stiže direktno iz okeana.
Većina restorana ima svoje pecaroše, a na meniju je ono što se tog jutra ulovi; hobotnice, sipe i razne vrste ribe. Služe se grilovane, uz pečenu bananu.
Desert je voće koje raste svuda okolo – pored banana, kojih ima sedam vrsta, ananas, mango i papaja su (za nas) najneegzotičnije voćke na ostrvima.
A ako se ikako desi da vam plaža dosadi, osim hajka po džungli, na Sao Tomeu možete pecati, roniti, surfati ili posmatrati delfine, kitove i leteće ribe.
U zemlji koja je nekada bila među najvećim izvoznicima kakaa i kafe danas možete popiti kafu vrhunskog kvaliteta na metar od grane sa koje je ubrana i probati sirov kakao, sve to dok obilazite „rose” (roças), plantaže na kojima su radili i živeli robovi sa velelepnim hacijendama portugalskih gazda.
Razgovor preči od kašnjenja
Jedan od dragulja ostrva je i njihovo lokalno stanovništvo čiji je životni moto „Leve, leve”, u prevodu sa portugalskog „samo lagano” ili „opušteno”.
Oni neće žuriti ni po pljusku, teško da će ih išta iznervirati, a teško i da će bilo gde stići na vreme. Ovo poslednje, ubrzo se vidi, nije zato što su neodgovorni, već zato što im je iskren razgovor mnogo važniji od toga da li će negde zakasniti.
Kad je priča sa susedom, prijateljem, pa i prolaznikom u toku, na Sao Tomeu, kažu, ne gledaju na sat. Za razgovor su posebno raspoloženi lokalci iz ribarskih sela.
Dok kroz prašnjave ulice i plažu trče deca, prasići i kokoške, stariji jedva dočekaju da im se ukaže prilika za razgovor sa turistima.
Nenametljivi su a u isto vreme prisni, nasmejani, otvoreni i podeliće sa neznancima dragocene priče bez da traže bilo šta za uzvrat. O momentu kada su, posle mnogo odricanja, sagradili svoju baraku. O danu kada su dete poslali na studije. O otporu i snazi, malim očekivanjima i velikim nadama.
Ovi ljudi, listom potomci robova, srećni su jer su slobodni. Posetite li Sao Tome i Prinsipe, postoji realna mogućnost da vas zaraze – svojim dobrim raspoloženjem i vedrim duhom.
Autor teksta: N. Košta
