Preko Atlantika, na severoistoku Brazila, nalazi se fotogenični grad Sao Luiš koji kao da je iskopirao prestonicu Portugala. Njegovo očaravajuće staro gradsko jezgro sa kaldrmisanim ulicama i kolonijalnim vilama u pastelnim bojama, od kojih su neke restaurirane, a mnoge se ruše, uvršteno je u svetsku UNESCO baštinu 1997. godine. Pored jedinstvene atmosfere ovaj milionski grad nudi i veliki broj muzeja, mnoštvo lepih galerija i prodavnica rukotvorina.
Sao Luiš je glavni grad brazilske savezne države Maranjao i važi za izrazito siromašan grad. Uprkos prelepim bojama na svakom koraku, uistinu se retko nađe u planovima putnika koji idu u Brazil, te mu masovni turizam i dalje nije oduzeo autentičnost. Potpuno je van glavnih puteva, a ipak može ponuditi brojne prelepe, mada zapostavljene istorijske zgrade u centru grada i jedinstven fenomen prirode u neposrednoj blizini – spektakularne peščane dine Lensoiš Maranjenseš, nacionalni park u kom se u bliskom susretu nalaze pusinja i okean.
Prvo što se primeti prilikom sletanja u grad je panoramski pogled na beskrajnu prašumu i deltu reka koje se ulivaju u Atlantski okean. Ukoliko je dan vedar, vide se neverovatna jezera smeštena među peščanim dinama – prizor koji ostavlja bez daha i najiskusnije putnike.
Prva pomisao iskusnog putnika iz Evrope dok šeta istorijskim centrom grada je koliko je on sličan Lisabonu. Ovde se itekako oseti da je Brazil nekada davno bio deo portugalske imperije. Skup zgrada koje datiraju iz kasnog 17. i ranog 18. veka, pripadaju takozvanom “pombalinskom” baroknom periodu.
Ovo je autentični portugalski arhitektonski stil koji ime nosi po markizu od Pombala, portugalskom diplomati koji je imao značajnu ulogu u obnovi Lisabona posle katastrofalnog zemljotresa 1755. Stil ima neoklasične uticaje, te je uravnotežen i donekle skroman, sa simetrijom i čistijim fasadama.
U Sao Luiš stil je stigao sa osnivanjem trgovačkih kompanija koje su osim dobara “uvozile” i trendove sa istoka.
Glavni primer ovog stila u Sao Luišu je ulica Portugal (“Rua Portugal”), gde se nalaze zgrade poput Muzeja likovnih umetnosti i Sekretarijata za kulturu, i koja se smatra najvećom (i najlepšom) kolekcijom kuća ukrašenih portugalskim keramičim pločicama van samog Portugala. No, pločice ovde ne služe samo za ukras. Zemljani zidovi koji su se ranije podizali nisu bili dovoljno otporni na vlagu, te su “azuježoši” rešili i taj problem.
Za razliku od lisabonskih, brojne zgrade u Sao Luišu nisu dobro održavane, a neke izgledaju kao da će se svakog trenutka srušiti. Iznenađujuće, ali to ne utiče negativno na ukupni doživljaj već samo doprinosi šarmu grada.
Šetnja centrom Sao Luiša vraća nas u prošlost zahvaljujući dobro očuvanim kolonijalnim fasadama, balkonima sa kovanim gvožđem i impozantnim crkvama, koji pričaju priču kolonijalnog Brazila i pozivaju posetioce da istraže kulturno i istorijsko bogatstvo ovog živopisnog grada. Očuvanje ovog nasleđa pomaže u jačanju važnosti kolektivnog pamćenja i kulturnog identiteta, predstavljajući živo blago koje treba zaštititi kao deo portugalskog nasleđa i susreta različitih kultura koji su oblikovali savremeni Brazil na jedinstven način.
Što se tiče građevina, tu su zgrade sa dva sprata, jednospratne kuće, ali i palate. Neke od ovih palata korišćene su od strane elita i definitivno ih vredi posetiti prilikom obilaska grada.
Grad svoje pravo lice pokaže uveče, kada postane življi, a lokalci izađu na ulice. S obzirom da je klima tropska, zabava na ulicama traje tokom cele godine do kasno u noć, a mnogi lokali nalaze se uz samu obalu mora. Uz smeh, muziku i pivo, lokalci uživaju i u različitim vrstama plesa, te u ukusnoj domaćoj kuhinji.
Omiljeno lokalno jelo je riža sa škampima i drugim morskim plodovima, a negazirano piće “guarana Isus” („Guaraná Jesus“), slatki gazirani regionalni napitak koje je popularniji i od Koka-kole te se smatra jednim od lokalnih simbola. Piće ima karakterističnu pink boju i voćni okus s primesama guarane, citrusa i drugih aroma. Jedinstvene su i tipične lokalne bobice “jusara”, slične daleko poznatijim “asai” bobicama. Obično se dodaju lokalnim receptima i različitim vrstama hrane, poput hleba i slatkiša. Grad se ne sme napustiti a da se ne proba doce-de-espécie, lokalni slatkiš od kokosa oblikovanog poput kornjače koji je simbol kulturnog nasleđa države.
Obavezni izlet je poseta nacionalnom parku s početka teksta do kog se stiže nakon truckave ali zabavne avanturističke vožnje džipom. Prva stanica je reka, preko koje se auto prevozi a zatim sledi još 45 minuta vožnje nakon koje se stiže u tačku gde vegetacija potpuno nestaje. Doživaljaj zavisi od sezone jer se nivo vode u “bazenima” u dinama menja, ali pejzaži su ipak u svako doba godine neobični i moćni.
Autor teksta: N.K.
Preuzmite android aplikaciju.
