Kada izgovorimo ime Rodžer Federer, neki pomisle na najboljeg tenisera svih vremena, neki pomisle na Vimbldonsku travu, neki na jednoručni bekend. Sportski laici na Švajcarsku, Gillette brijače i Roleks satove, dok ljudi sa naših prostora pamte njegova mnogobrojna finala protiv Đokovića i momente kada su ispred malih ekrana vraćali njegove servise zajedno sa Novakom.
Međutim sada kada je u 41. godini života i zvanično rekao “zbogom” tenisu, jedino pošteno je povezati ga sa sportskom karijerom dugom 24 godine, sa 103 osvojene ATP titule od kojih su 20 sa prefiksom grend slem, sa preko 1500 mečeva odigranih na turu, od kojih nije predao niti jedan.
Ako vam je to previše brojki, jednostavno ga povežite sa neizmernim talentom.
Talenat je nešto što se nikad nije dovodilo u pitanje kod Rodžera, upravo je to kod devetogodišnjeg Švajcarca primetio i Piter Karter kada bi ga gledao u Bazelu, u Old bojs klubu, kako već tada, šikanira vršnjake na teniskom terenu.
Piter Karter se smatra teniskim ocem Rodžera Federera, iako bi mogli ovu rolu pripisati i Piteru Lundgrenu, švedskom treneru za kojeg se Fedrer odlučio 2000. Godine, ostavljajući Kartera sa strane. Nekada jednog od najboljih australijskih juniora, Kartera su mahom povrede sprečile da napravi zapaženiju profesionalnu karijeru, ali sudbina ga je odvela u trenerske vode, u kojima ga je čekao dečak sa jedinstvenim darom, ali koji je uporno plivao protiv struje.
Ovo neće biti još jedan omaž Rodžeru Federeru, kao jednom od najvećih sportista ikada, već ćemo ispratiti transformaciju kroz koju je morao da prođe Federer kako bi svoje ime uklesao na teniski “Maunt Rašmor”.
Zavirićemo “iza zavese” i otkriti proces kojim se talenat brusio sve dok nije došao do savršenstva.
Verovatno bi mnoge začudio podatak da je Rodžer nekada imao problema sa temperamentom, imajući u vidu pribranost koju je demonstrirao na terenu tokom većeg dela njegove karijere. Ipak u juniorima i na samom početku profesionalne karijere, Federer bi vodio borbu sa unutrašnjim “demonima”, te bi za vreme mečeva bacao rekete u besu i pronalazio načine da izgubi od daleko manje talentovanih protivnika.
“Imao sam dva glasa u sebi. Đavola i anđela, pretpostavljam, nijedan nije mogao verovati koliko je glup onaj drugi. ‘Kako si mogao to da promašiš?’, rekao bi jedan od njih. Zatim bi samo eksplodirao.“
I svima oko njega je bilo jasno, da bi “unovčio” svoj talenat Federer je morao da postane više Bjorn Borg, a manje Džon Mekinro na terenu. Čak je i pomoć psihologa bila potrebna mladom Švajcarcu, koji je dve godine razgovarao sa psihologom i bivšim fudbalerom Bazela Kristijanom Markolijem.
Presudni događaj u Federerovom životu dogodio se drugog avgusta 2002. godine, kada je Karter poginuo u saobraćajnoj nesreći. Dečak je morao da odraste, želeo on to ili ne.
Isuviše je Federer bio vezan za Kartera da ga njegova smrt ne bi promenila.
Bio je to dan kada je Rodžer shvatio koliko je život prolazan i kako je lako protraćiti talenat. Iako je 2001. Savladao Samprasa na centralnom terenu Vimblodna, Federerova odlučnost i koncentracija na londonskoj travi dve godine kasnije dovela ga je do prvog grend slem trofeja, koji je otvorio put do onog dvadesetog, na Australijan openu, 15 godina kasnije.
Drugi čovek koji je bio presudan za Federerov pohod ka vrhu teniske lestvice, jeste kondicioni trener Pjer Paganini. On je za razliku od Kartera ostao sa Rodžerom do kraja njegove karijere, zajedno su radili više od dve decenije.
Ono što je Paganini primetio kada je počeo da radi sa Federerom jeste da mu je neverovatan talenat omogućio da se izvuče i pobeđuje u juniorskim mečevima, iako nije bio u najboljoj fizičkoj formi.
Paganini je tada odredio vremenski okvir od tri godine da dovede Federera do elitnog nivoa fizičke spreme. Za to vreme, Federer je postao grend slem šampion i iz korena promenio svoj stav na terenu i svoj pristup treninzima i fitnesu.
Federerova fizička sprema je bila jedan od najpotcenjenijih delova njegove igre, delom zato što je njegov graciozni, nalik na baletski, pokret činio da sve izgleda toliko lako. Ali to je bio “kamen temeljac u njegovoj igri iz koga je proistekao još jedan često zanemaren deo njegove igre, a to je defanziva. Odbrana svetske klase omogućila je Rodžeru da ostaje u poenima i da ih završava čudesnim udarcima.
Ipak, još neke promene su morale da se dogode u Rodžerovoj igri da bi ona dosegla svoj vrhunac, da bi postala „nešto najlepše što možete videti u tenisu“, kako ju je jednom prilikom opisao Džo Mekinro.
Kada je Federer pobedio Samprasa u već pomenutom meču na Vimbldonu 2001. godine, servis-volej je još uvek bio ustanovljena norma igranja na travi. Početkom 2000-tih, tereni u jugozapadnom Londonu bili su mnogo brži od današnje vimbldonske trave, a to se moglo zaključiti i po polufinalistima te godine.
Čak i bez Samprasa, trojica od četvorice polufinalista su igrala servis-volej na gotovo svaki ubačen servis: Goran Ivanišević, Pat Rafter i Tim Henman. Federeru je ovo išlo u korist. Sa svojim brzim refleksima i veštinom na mreži, Rodžer je odlično vladao ovom vrstom “stakato” tenisa.
Međutim, teniska javnost je želela dramu sa što dužim činovima na najvećim teniskim pozornicama, ili prostije rečeno, duže razmene u poenima, te su 2001. godine promenili travu na Vimbldonu i uspeli da “uspore” najbržu podlogu. Novi teren omogućio je sporije, ali čistije odskoke, bio je čvršći i suvlji i primoravao je igrače da se sa igre na mreži povuku na razmene sa osnovne linije.
Već sledeće godine samo je jedan servis-volej profil igrača dogurao do polufinala Vimbldona – Tim Henman, ali ni on više nije izlazio na mrežu nakon drugog dervisa, već je bio primoran da igra sa osnovne linije.
Tek što je Federer pronašao formulu za Vimbldon i Samprasa, turnir je promenio podlogu. Međutim kako se menjao tenis tako se zajedno Švajcarac menjao sa njim. Možda bi Federer bio još dominantniji da se igra zadržala na servis-volej sistemu, ali Rodžer nam nije pružio prostora za argumentaciju, prihvatio je činjenicu da će u budućnosti morati da pobeđuje protivnike sa osnovne linije. Međutim sa jednim od najboljih servisa u istoriji sporta i gotovo perfektnim forhendom, nije mu bilo teško da započne svoju dominaciju u novoj eri tenisa.
Federer je argumentovao svoju prvu titulu na Vimbldonu 2003. godine, osvojivši tri od četiri grend slema naredne godine, samo mu je pariška šljaka “ostala dužna”. Rodžer je na svim podlogama, sem na šljaci, postao nedodirljiv i delio bi lekcije svima koji bu mu se našli na putu. Igrači koji su na papiru predstavljali njegove rivale, na terenu su bili samo nemoćni sparing partneri.
Na igru “mačke i miša” ličilo je upravo finale Ju-Es Opena 2003. godine kada je, u tri seta (6:0,7:6,6:0) pobedio Lejtona Hjuita koji je u javnosti predstavljen kao najveća pretnja po Federerov tron. Ipak jasno je bilo da je nivo Rodžerovog tenisa bio prosto miljama iznad tenisa tadašnjih “rivala”.
Bez prave konkurencije, činilo se da Federer neće imati potrebe za menjanjem i prilagođavanjem svog stila, i bio je slobodan da istražuje domete svog talenta. Ipak, dve najveće prepreke su nadolazile, koje nisu primorale Rodžera da menja fragmente u svojoj igri, već da uspostavi potpuno novi pristup prema tenisu i svojim rivalima.
Mnogo puta su članovi velike trojke pričali o tome koliko su jedni druge “gurali” da dosegnu svoj maksimum, ali stiče se utisak da se ova teza najviše odnosi na Federera. Raspon između Nadalove i Đokovićeve dominacije je jednostavno bio prekratak da bi mogli da kažemo da je Novak prekinuo Rafinu vladavinu, dok je Rodžer zaista suvereno vladao, dok se te 2005. nije pojavio dugokosi Španac i naterao ga da uzdigne svoj tenis do visina za koje čak ni on sam nije mislio da su dostižne.
Devetnaestogodišnji Nadal je ozvaničio svoj dolazak na svetsku tenisku pozornicu titulom na Rolan Garosu 2005. godine, pobedivši upravo Federera u polufinalu. To je postigao tako što je nemilosrdno gađao Federerov bekend, forhend dijagonalama sa mnogo spina, što je primoravalo Rodžera da svoj jednoručni bekend izvede gotovo sa visine ramena.
I tek tako je Federerov bekend, koji je do tog trenutka smatran poezijom u pokretu, postao njegova slaba tačka. Obožavaoci tenisa su bili oduševljeni Nadalovim dolaskom, jer je donosio novi zaplet u “sport bogatih”. Federer, međutim, nije. On je želeo da nastavi da vlada teniskim kraljevstvom sa potpunom autonomijom. „Nisam želeo da imam rivala“, rekao je Federer u dokumentarnom filmu Strokes of Genius iz 2018.
„Samo sam želeo da budem ja, najbolji i onda svi ostali. Tako sam to video… a onda kada je Rafa stupio na scenu, pretpostavljam da sam morao da prihvatim da ću imati rivala, i da će on tu ostati.”
Federer je znao da mora da poboljša bekend ako želi da se takmiči sa Nadalom. Donekle je to i uspeo, toliko barem da savlada Španca u finalima Vimbldona 2006. i 2007. godine.
Malo mu je nedostajalo i da preokrene epsko finale 2008. godine, kada je izveo jedan od najlepših, ako ne i najlepši bekend “pasing šot” u karijeri, kojim je spasao meč loptu u četvrtom setu.
Ipak Nadalovo ime je nakon petog seta te godine prvi put upisano na trofejnom zidu Vimbldona.
Međutim Rodžerov bekend nikada nije bio dovoljno dobar da ugrozi Španca na Rolan Garosu, gde je Švajcarac poražen u svih šest međusobnih susreta. Federer je ipak uspeo da podigne grend slem na zemljanoj podlozi 2009. godine čime je upotpunio svju kolekciju najprestižnijih trofeja u tenisu.
Samo nekoliko nedelja kasnije, nadmašio je Samprasov rekord od 14 grend slem titula pobedivši Endija Rodika u finalu Vimbldona.
Federer tokom godina nije menjao samo svoju igru, uporedo sa njegovim tenisom sazrevao je i njegov stil odevanja i uopšte fizički izgled.
Postao je sinonim za aristokratiju u sportu, a njegovo ponašanje na terenu i van njega je bilo toliko sofisticirano, da bi nekad njegovi mečevi podsećali na srednjovekovne viteške dvoboje.
Momčić sa kosom uvijenom u rep koji je razmenjivao udarce sa Samprasom 2001. godine, je samo nekoliko godina kasnije posmatran kao svetac dok bi u svojim anđeosko belim pantalonama i blejzeru izlazio na Centralni teren.
Imajući ovo u vidu, ne čudi da je gotovo svih 15.000 ljudi na Centralnom terenu gromoglasno podržavalo Švajcarca u ona tri finala sa Novakom. Da, bilo je tu i animoziteta prema Đokoviću, koliko je bilo i ljubavi prema Federeru, ali kako je Rodžerov otac, Robert nedavno i sam izjavio: “Đoković nam je naneo više bola od Nadala”, samim tim je Novak obeležen kao zločinac u očima Rodžerovih fanova.
Neću upasti u zamku upoređivanja rivalstava, jer osim što je besmisleno, je i nezahvalno, ali svakako da je rivalstvo Federer – Nadal predimenzionirano u javnosti, budući kakve su bitke vodili švajcarski i srpski teniser.
Možda je to prosto lepši zaplet za teniske udžbenike, barem one na zapadu, pogotovo imajući u vidu da je Rodžer uvek iznova uspeo da pronađe rešenja kroz karijeru i odgovori Nadalu, dok je Novak na vrhuncu svoje igre bio nerešiva enigma za Švajcarca.
Đoković je poput negativca u filmu pomrsio planove dvojici miljenika teniske javnosti i uspostavio do tada neviđenu dominaciju od 2011. – 2016. godine. Budući da je Rodžer tada bio u 30-tim i da je imao problema sa leđima, znao je da više ne može da dominira u dužim razmenama, pogotovo protiv Novaka, te se odlučio da se vrati stilu tenisa sa kojim je i počeo na turu – servis – voleju.
Kako bi uspeo da skrati poene i oteža život ostalim teniserima sa osnovne linije morao je da modifikuje ovu svoju taktiku iz mladosti, jer to nije bio isti Federer, a protivnici sa druge strane mreže su bili znatno kvalitetniji.
U ovoj zamisli mu je pomogao čovek koji je mogao napisati priručnik za servis-volej način igre, Stefan Edberg. Šveđanin se pridružio Rodžerovom timu nakon 2013. godine, koja je bila najgora za Švajcarca u 21. veku.
Stil tenisa, koji je navodno zaboravljen, ponovo je postao oružije jednog od najboljih tenisera sveta. Neuspeh iz sezone 2012/2013 nije dugo obitavao u Federerovim mislima i Švajcarac je u 2014. godini uspeo da dogura do 11 finala, uključujući i finale Vimbldona, u kojem je Đoković ipak bio preveliki zalogaj, baš kao i u finalu Indijan Velsa iste godine. Ipak Federer je te godine upisao najviše pobeda još od 2006.
Osim promene stila igre, Rodžerova uspešna godina se razlikovala od prethodne i po vrsti reketa koji je koristio. Švajcarac se “prešaltao” na reket sa većom glavom, što mu je smanjilo broj neiznuđenih grešaka, pogotovo iz bekenda.
Dve godine kasnije, nakon kućne povrede, Federer je morao na prvu operaciju u karijeri. Intervencija na kolenu u 35. godini života izazvala je sumnju i među najvernijim pristalicama i strah da su Federerovi trofejni dani iza njega.
Švajcarac je ipak imao drugačije planove, nije želeo da poslednji trofej po kojem će ga pamtiti bude onaj sa Vimbldona 2012. godine. Federeru je ovo bilo prvo duže odsustvo sa terena u karijeri i omogućilo mu je da napravi neke fundamentalne promene. Najzapaženija promena je ponovo bila kod bekenda, gde je pod vođstvom Ivana Ljubičića, koji je zamenio Edberga, i glavnog trenera Severina Lutija, Federer radio na tome da skrati zamah i ranije izvede udarac kako bi mogao da odigra što bolji ritern.
Sada bi Federer uz pomoć veće glave reketa reternirao lopticu tako da ju je protivnik udarao u visini ramena, pristup koji je Nadal upravo koristio protiv Rodžera na startu njihovog rivalstva.
Upravo je protiv Španca, Federer ućutkao sve kritičare, pobedivši Nadala na Australijen Openu 2017. godine, najviše zahvaljujući svom ažuriranom bekendu. On je tog dana pogodio 14 bekend vinera naspram Nadalovih devet, uključujući i prelepu bekend dijagonalu kojom je uzvratio brejk u poslednjem setu. Po prvi put je Rodžer uspeo da potpuno neutrališe Nadalovu top-spin forhend dijagonalu.
Federerov “hibridni” bekend potpuno je promenio dinamiku njegovog rivalstva sa Nadalom, omogućivši mu da pobedi u šest od njihovih poslednjih sedam međusobnih duela. Budući da je konačno zauzdao Nadala, a da je Đoković imao velikih problema sa povredom lakta, Federeru se povratilo i samopouzdanje i ponovo je zavladao svetom tenisa.
Titule na Vimbldonu 2017. godine i zatim na otvorenom prvenstvu Australije naredne godine odvele su Federera na 20 grend slem titula, uvele u istoriju i obezbedile mu status najboljeg svih vremena, bar na kratko.
Ovaj status bi potrajao i duže da je uspeo da iskoristi bar jednu od dve meč lopte protiv Đokovića u epskom finalu Vimbldona 2019. godine. Meč koji će biti upamćen kao poslednji Federerov ples na najvećoj pozornici. Ambijent nije razočarao, 15.000 Rodžerovih fanova popunilo je tribine Centralnog terena kako bi prisustvovali poslednjem činu opere.
Glasno i na momente nepristojno je publika bodrila svog idola ne znajući da je žanr ove opere tragedija i da je gorak ukus poraza poslednji osećaj koje će proživeti zajedno sa svojim ljubimcem. Federer je bio bolji u gotovo svim momentima ovog susreta, sem u onim koji se računaju.
Čak je i u svim statističkim kategorijama, osim u neiznuđenim greškama bio bolji od Novaka, međutim jedan od delova Rodžerove igre koju nikada nije uspeo da unapredi jeste korišćenje meč lopti.
To se dešava svim igračima sa ovako dugom karijerom, ali se mnogo češće dešavalo Federeru nego Nadalu i Đokoviću. Svi Novakovi fanovi pamte njegov viner iz riterna na meč lopti u finalu Ju-Es Opena 2011. godine, dok Rodžerovi fanovi pokušavaju da ga potisnu iz sećanja. Čak u tri grend slem meča je Federer izgubio protiv Novaka tako što je prokockao meč loptu, dok je u karijeri to učinio 24 puta. Nadal je posle neiskorišćenih meč lopti gubio osam puta, dok je Đoković izgubio samo tri meča na taj način.
Nakon poraza od Đokovića 2019. godine, kombinacija povreda i pandemije kovid-19 ograničila je Federera na samo 12 turnira. Čak ni Rodžer, koji je 8. avgusta napunio 41 godinu, nije bio sposoban za još jednu inovaciju i novi povratak, umesto toga odlučio je da se pozdravi sa tenisom.
Da bismo shvatili Federerovu istinsku genijalnost, moramo da pored talenta, cenimo i način na koji je ostao maksimalno efikasan i uzbudljiv za gledanje, dok je pritom transformisao toliko elemenata svoje igre: njegov stav, kondiciju, stil, reket, bekend… pa čak i frizuru i odeću.
Čitave 24 godine Rodžerove karijere, bili su nalik brušenja dijamanta, koji je sam po sebi dragocen, ali mora da bude oblikvan na načine koje tržište i konkurencija zahtevaju, kako bi se našao u najskupljoj vitrini.
Uz verovatno najveći talenat koji je neko posedovao, ne samo u tenisu već i u svetu sporta, Federerove stalne adaptacije pokazale su da nikada nije bio suviše nadmen da napravi promene u svojoj igri.
Možda nije uvek tako mislio, ali je na vreme shvatio da nijedan igrač nije veći od tenisa. Igra mu je ovo poštovanje uzvratila, kroz trofeje, naslovne strane, slavu, ali i kroz dvojicu igrača sa kojima je Rodžer zajedno stvorio najveće rivalstvo u istoriji sporta.
Konstantin Mlađenović
Preuzmite android aplikaciju.
