Када изговоримо име Роџер Федерер, неки помисле на најбољег тенисера свих времена, неки помисле на Вимблдонску траву, неки на једноручни бекенд. Спортски лаици на Швајцарску, Gillette бријаче и Ролекс сатове, док људи са наших простора памте његова многобројна финала против Ђоковића и моменте када су испред малих екрана враћали његове сервисе заједно са Новаком.
Међутим сада када је у 41. години живота и званично рекао “збогом” тенису, једино поштено је повезати га са спортском каријером дугом 24 године, са 103 освојене AТП титуле од којих су 20 са префиксом гренд слем, са преко 1500 мечева одиграних на туру, од којих није предао нити један.
Ако вам је то превише бројки, једноставно га повежите са неизмерним талентом.
Таленат је нешто што се никад није доводило у питање код Роџера, управо је то код деветогодишњег Швајцарца приметио и Питер Картер када би га гледао у Базелу, у Олд бојс клубу, како већ тада, шиканира вршњаке на тениском терену.
Питер Картер се сматра тениским оцем Роџера Федерера, иако би могли ову ролу приписати и Питеру Лундгрену, шведском тренеру за којег се Федрер одлучио 2000. Године, остављајући Картера са стране. Некада једног од најбољих аустралијских јуниора, Картера су махом повреде спречиле да направи запаженију професионалну каријеру, али судбина га је одвела у тренерске воде, у којима га је чекао дечак са јединственим даром, али који је упорно пливао против струје.
Ово неће бити још један омаж Роџеру Федереру, као једном од највећих спортиста икада, већ ћемо испратити трансформацију кроз коју је морао да прође Федерер како би своје име уклесао на тениски “Маунт Рашмор”.
Завирићемо “иза завесе” и открити процес којим се таленат брусио све док није дошао до савршенства.
Вероватно би многе зачудио податак да је Роџер некада имао проблема са темпераментом, имајући у виду прибраност коју је демонстрирао на терену током већег дела његове каријере. Ипак у јуниорима и на самом почетку професионалне каријере, Федерер би водио борбу са унутрашњим “демонима”, те би за време мечева бацао рекете у бесу и проналазио начине да изгуби од далеко мање талентованих противника.
“Имао сам два гласа у себи. Ђавола и анђела, претпостављам, ниједан није могао веровати колико је глуп онај други. ‘Како си могао то да промашиш?’, рекао би један од њих. Затим би само експлодирао.“
И свима око њега је било јасно, да би “уновчио” свој таленат Федерер је морао да постане више Бјорн Борг, а мање Џон Мекинро на терену. Чак је и помоћ психолога била потребна младом Швајцарцу, који је две године разговарао са психологом и бившим фудбалером Базела Кристијаном Марколијем.
Пресудни догађај у Федереровом животу догодио се другог августа 2002. године, када је Картер погинуо у саобраћајној несрећи. Дечак је морао да одрасте, желео он то или не.
Исувише је Федерер био везан за Картера да га његова смрт не би променила.
Био је то дан када је Роџер схватио колико је живот пролазан и како је лако протраћити таленат. Иако је 2001. Савладао Сампраса на централном терену Вимблодна, Федерерова одлучност и концентрација на лондонској трави две године касније довела га је до првог гренд слем трофеја, који је отворио пут до оног двадесетог, на Аустралијан опену, 15 година касније.
Други човек који је био пресудан за Федереров поход ка врху тениске лествице, јесте кондициони тренер Пјер Паганини. Он је за разлику од Картера остао са Роџером до краја његове каријере, заједно су радили више од две деценије.
Оно што је Паганини приметио када је почео да ради са Федерером јесте да му је невероватан таленат омогућио да се извуче и побеђује у јуниорским мечевима, иако није био у најбољој физичкој форми.
Паганини је тада одредио временски оквир од три године да доведе Федерера до елитног нивоа физичке спреме. За то време, Федерер је постао гренд слем шампион и из корена променио свој став на терену и свој приступ тренинзима и фитнесу.
Федерерова физичка спрема је била један од најпотцењенијих делова његове игре, делом зато што је његов грациозни, налик на балетски, покрет чинио да све изгледа толико лако. Али то је био “камен темељац у његовој игри из кога је проистекао још један често занемарен део његове игре, а то је дефанзива. Одбрана светске класе омогућила је Роџеру да остаје у поенима и да их завршава чудесним ударцима.
Ипак, још неке промене су морале да се догоде у Роџеровој игри да би она досегла свој врхунац, да би постала „нешто најлепше што можете видети у тенису“, како ју је једном приликом описао Џо Мекинро.
Када је Федерер победио Сампраса у већ поменутом мечу на Вимблдону 2001. године, сервис-волеј је још увек био установљена норма играња на трави. Почетком 2000-тих, терени у југозападном Лондону били су много бржи од данашње вимблдонске траве, а то се могло закључити и по полуфиналистима те године.
Чак и без Сампраса, тројица од четворице полуфиналиста су играла сервис-волеј на готово сваки убачен сервис: Горан Иванишевић, Пат Рафтер и Тим Хенман. Федереру је ово ишло у корист. Са својим брзим рефлексима и вештином на мрежи, Роџер је одлично владао овом врстом “стакато” тениса.
Међутим, тениска јавност је желела драму са што дужим чиновима на највећим тениским позорницама, или простије речено, дуже размене у поенима, те су 2001. године променили траву на Вимблдону и успели да “успоре” најбржу подлогу. Нови терен омогућио је спорије, али чистије одскоке, био је чвршћи и сувљи и приморавао је играче да се са игре на мрежи повуку на размене са основне линије.
Већ следеће године само је један сервис-волеј профил играча догурао до полуфинала Вимблдона – Тим Хенман, али ни он више није излазио на мрежу након другог дервиса, већ је био приморан да игра са основне линије.
Тек што је Федерер пронашао формулу за Вимблдон и Сампраса, турнир је променио подлогу. Међутим како се мењао тенис тако се заједно Швајцарац мењао са њим. Можда би Федерер био још доминантнији да се игра задржала на сервис-волеј систему, али Роџер нам није пружио простора за аргументацију, прихватио је чињеницу да ће у будућности морати да побеђује противнике са основне линије. Међутим са једним од најбољих сервиса у историји спорта и готово перфектним форхендом, није му било тешко да започне своју доминацију у новој ери тениса.
Федерер је аргументовао своју прву титулу на Вимблдону 2003. године, освојивши три од четири гренд слема наредне године, само му је паришка шљака “остала дужна”. Роџер је на свим подлогама, сем на шљаци, постао недодирљив и делио би лекције свима који бу му се нашли на путу. Играчи који су на папиру представљали његове ривале, на терену су били само немоћни спаринг партнери.
На игру “мачке и миша” личило је управо финале Ју-Ес Опена 2003. године када је, у три сета (6:0,7:6,6:0) победио Лејтона Хјуита који је у јавности представљен као највећа претња по Федереров трон. Ипак јасно је било да је ниво Роџеровог тениса био просто миљама изнад тениса тадашњих “ривала”.
Без праве конкуренције, чинило се да Федерер неће имати потребе за мењањем и прилагођавањем свог стила, и био је слободан да истражује домете свог талента. Ипак, две највеће препреке су надолазиле, које нису приморале Роџера да мења фрагменте у својој игри, већ да успостави потпуно нови приступ према тенису и својим ривалима.
Много пута су чланови велике тројке причали о томе колико су једни друге “гурали” да досегну свој максимум, али стиче се утисак да се ова теза највише односи на Федерера. Распон између Надалове и Ђоковићеве доминације је једноставно био прекратак да би могли да кажемо да је Новак прекинуо Рафину владавину, док је Роџер заиста суверено владао, док се те 2005. није појавио дугокоси Шпанац и натерао га да уздигне свој тенис до висина за које чак ни он сам није мислио да су достижне.
Деветнаестогодишњи Надал је озваничио свој долазак на светску тениску позорницу титулом на Ролан Гаросу 2005. године, победивши управо Федерера у полуфиналу. То је постигао тако што је немилосрдно гађао Федереров бекенд, форхенд дијагоналама са много спина, што је приморавало Роџера да свој једноручни бекенд изведе готово са висине рамена.
И тек тако је Федереров бекенд, који је до тог тренутка сматран поезијом у покрету, постао његова слаба тачка. Обожаваоци тениса су били одушевљени Надаловим доласком, јер је доносио нови заплет у “спорт богатих”. Федерер, међутим, није. Он је желео да настави да влада тениским краљевством са потпуном аутономијом. „Нисам желео да имам ривала“, рекао је Федерер у документарном филму Strokes of Genius из 2018.
„Само сам желео да будем ја, најбољи и онда сви остали. Тако сам то видео… а онда када је Рафа ступио на сцену, претпостављам да сам морао да прихватим да ћу имати ривала, и да ће он ту остати.”
Федерер је знао да мора да побољша бекенд ако жели да се такмичи са Надалом. Донекле је то и успео, толико барем да савлада Шпанца у финалима Вимблдона 2006. и 2007. године.
Мало му је недостајало и да преокрене епско финале 2008. године, када је извео један од најлепших, ако не и најлепши бекенд “пасинг шот” у каријери, којим је спасао меч лопту у четвртом сету.
Ипак Надалово име је након петог сета те године први пут уписано на трофејном зиду Вимблдона.
Међутим Роџеров бекенд никада није био довољно добар да угрози Шпанца на Ролан Гаросу, где је Швајцарац поражен у свих шест међусобних сусрета. Федерер је ипак успео да подигне гренд слем на земљаној подлози 2009. године чиме је употпунио свју колекцију најпрестижнијих трофеја у тенису.
Само неколико недеља касније, надмашио је Сампрасов рекорд од 14 гренд слем титула победивши Ендија Родика у финалу Вимблдона.
Федерер током година није мењао само своју игру, упоредо са његовим тенисом сазревао је и његов стил одевања и уопште физички изглед.
Постао је синоним за аристократију у спорту, а његово понашање на терену и ван њега је било толико софистицирано, да би некад његови мечеви подсећали на средњовековне витешке двобоје.
Момчић са косом увијеном у реп који је размењивао ударце са Сампрасом 2001. године, је само неколико година касније посматран као светац док би у својим анђеоско белим панталонама и блејзеру излазио на Централни терен.
Имајући ово у виду, не чуди да је готово свих 15.000 људи на Централном терену громогласно подржавало Швајцарца у она три финала са Новаком. Да, било је ту и анимозитета према Ђоковићу, колико је било и љубави према Федереру, али како је Роџеров отац, Роберт недавно и сам изјавио: “Ђоковић нам је нанео више бола од Надала”, самим тим је Новак обележен као злочинац у очима Роџерових фанова.
Нећу упасти у замку упоређивања ривалстава, јер осим што је бесмислено, је и незахвално, али свакако да је ривалство Федерер – Надал предимензионирано у јавности, будући какве су битке водили швајцарски и српски тенисер.
Можда је то просто лепши заплет за тениске уџбенике, барем оне на западу, поготово имајући у виду да је Роџер увек изнова успео да пронађе решења кроз каријеру и одговори Надалу, док је Новак на врхунцу своје игре био нерешива енигма за Швајцарца.
Ђоковић је попут негативца у филму помрсио планове двојици миљеника тениске јавности и успоставио до тада невиђену доминацију од 2011. – 2016. године. Будући да је Роџер тада био у 30-тим и да је имао проблема са леђима, знао је да више не може да доминира у дужим разменама, поготово против Новака, те се одлучио да се врати стилу тениса са којим је и почео на туру – сервис – волеју.
Како би успео да скрати поене и отежа живот осталим тенисерима са основне линије морао је да модификује ову своју тактику из младости, јер то није био исти Федерер, а противници са друге стране мреже су били знатно квалитетнији.
У овој замисли му је помогао човек који је могао написати приручник за сервис-волеј начин игре, Стефан Едберг. Швеђанин се придружио Роџеровом тиму након 2013. године, која је била најгора за Швајцарца у 21. веку.
Стил тениса, који је наводно заборављен, поново је постао оружије једног од најбољих тенисера света. Неуспех из сезоне 2012/2013 није дуго обитавао у Федереровим мислима и Швајцарац је у 2014. години успео да догура до 11 финала, укључујући и финале Вимблдона, у којем је Ђоковић ипак био превелики залогај, баш као и у финалу Индијан Велса исте године. Ипак Федерер је те године уписао највише победа још од 2006.
Осим промене стила игре, Роџерова успешна година се разликовала од претходне и по врсти рекета који је користио. Швајцарац се “прешалтао” на рекет са већом главом, што му је смањило број неизнуђених грешака, поготово из бекенда.
Две године касније, након кућне повреде, Федерер је морао на прву операцију у каријери. Интервенција на колену у 35. години живота изазвала је сумњу и међу највернијим присталицама и страх да су Федерерови трофејни дани иза њега.
Швајцарац је ипак имао другачије планове, није желео да последњи трофеј по којем ће га памтити буде онај са Вимблдона 2012. године. Федереру је ово било прво дуже одсуство са терена у каријери и омогућило му је да направи неке фундаменталне промене. Најзапаженија промена је поново била код бекенда, где је под вођством Ивана Љубичића, који је заменио Едберга, и главног тренера Северина Лутија, Федерер радио на томе да скрати замах и раније изведе ударац како би могао да одигра што бољи ритерн.
Сада би Федерер уз помоћ веће главе рекета ретернирао лоптицу тако да ју је противник ударао у висини рамена, приступ који је Надал управо користио против Роџера на старту њиховог ривалства.
Управо је против Шпанца, Федерер ућуткао све критичаре, победивши Надала на Аустралијен Опену 2017. године, највише захваљујући свом ажурираном бекенду. Он је тог дана погодио 14 бекенд винера наспрам Надалових девет, укључујући и прелепу бекенд дијагоналу којом је узвратио брејк у последњем сету. По први пут је Роџер успео да потпуно неутралише Надалову топ-спин форхенд дијагоналу.
Федереров “хибридни” бекенд потпуно је променио динамику његовог ривалства са Надалом, омогућивши му да победи у шест од њихових последњих седам међусобних дуела. Будући да је коначно зауздао Надала, а да је Ђоковић имао великих проблема са повредом лакта, Федереру се повратило и самопоуздање и поново је завладао светом тениса.
Титуле на Вимблдону 2017. године и затим на отвореном првенству Аустралије наредне године одвеле су Федерера на 20 гренд слем титула, увеле у историју и обезбедиле му статус најбољег свих времена, бар на кратко.
Овај статус би потрајао и дуже да је успео да искористи бар једну од две меч лопте против Ђоковића у епском финалу Вимблдона 2019. године. Меч који ће бити упамћен као последњи Федереров плес на највећој позорници. Амбијент није разочарао, 15.000 Роџерових фанова попунило је трибине Централног терена како би присуствовали последњем чину опере.
Гласно и на моменте непристојно је публика бодрила свог идола не знајући да је жанр ове опере трагедија и да је горак укус пораза последњи осећај које ће проживети заједно са својим љубимцем. Федерер је био бољи у готово свим моментима овог сусрета, сем у оним који се рачунају.
Чак је и у свим статистичким категоријама, осим у неизнуђеним грешкама био бољи од Новака, међутим један од делова Роџерове игре коју никада није успео да унапреди јесте коришћење меч лопти.
То се дешава свим играчима са овако дугом каријером, али се много чешће дешавало Федереру него Надалу и Ђоковићу. Сви Новакови фанови памте његов винер из ритерна на меч лопти у финалу Ју-Ес Опена 2011. године, док Роџерови фанови покушавају да га потисну из сећања. Чак у три гренд слем меча је Федерер изгубио против Новака тако што је прокоцкао меч лопту, док је у каријери то учинио 24 пута. Надал је после неискоришћених меч лопти губио осам пута, док је Ђоковић изгубио само три меча на тај начин.
Након пораза од Ђоковића 2019. године, комбинација повреда и пандемије ковид-19 ограничила је Федерера на само 12 турнира. Чак ни Роџер, који је 8. августа напунио 41 годину, није био способан за још једну иновацију и нови повратак, уместо тога одлучио је да се поздрави са тенисом.
Да бисмо схватили Федерерову истинску генијалност, морамо да поред талента, ценимо и начин на који је остао максимално ефикасан и узбудљив за гледање, док је притом трансформисао толико елемената своје игре: његов став, кондицију, стил, рекет, бекенд… па чак и фризуру и одећу.
Читаве 24 године Роџерове каријере, били су налик брушења дијаманта, који је сам по себи драгоцен, али мора да буде обликван на начине које тржиште и конкуренција захтевају, како би се нашао у најскупљој витрини.
Уз вероватно највећи таленат који је неко поседовао, не само у тенису већ и у свету спорта, Федерерове сталне адаптације показале су да никада није био сувише надмен да направи промене у својој игри.
Можда није увек тако мислио, али је на време схватио да ниједан играч није већи од тениса. Игра му је ово поштовање узвратила, кроз трофеје, насловне стране, славу, али и кроз двојицу играча са којима је Роџер заједно створио највеће ривалство у историји спорта.
Константин Млађеновић
Преузмите андроид апликацију.
