Gost nove epizode video serijala Tanjug Reflektor bio je glumac Nikola Rakočević koji je govorio o svojim ulogama u filmu „Mrak“ i predstavi „Kaspar“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
Rakočević je rekao da mu je u stvaranju lika u „Mraku“ reditelja Dušana Milića najzahtevnije bilo da dosegne prirodnost i autentičnost monaha Dositeja, koji pronalazi mir u situaciji „u kojoj se nalaze svi, koja nije nimalo normalna, a on se trudi da bude što normalniji“.
Prema njegovim rečima, moguće da će neki ljudi videti jednostrano „Mrak“ „zato što ne postoji druga strana, ne pojavljuje se u filmu“.
„Nisam siguran da je ovo priča o drugoj strani. Da li je usmerena ka drugoj strani? Ili zapravo ka nama, da mi razumemo šta se dešava i u kakvim okolnostima žive ti ljudi dole“, rekao je glumac.
Rakočević je dodao da je „to dragoceno za sve one koji pišu grafite po gradu i tumače celu stvar na svoj način“.
„Važno je da se razume kako to zapravo dole funkcioniše. Lako je nama da se pravimo pametni i vičemo “Kosovo je srce Srbije“, šta god od tih floskula. Praktičan život dole nije epska pesma nego “horor muvi““, ocenio je Rakočević.
On je naveo da je jedna od opcija prihvatanje „okolnosti u kojima ti ljudi zapravo žive… da ne forsiramo te ljude, da ih ne omalovažavamo i nipodaštavamo“.
Rakočević je rekao da učestvuje u politički angažovanim ostvarenjima jer smatra da „film ima tu dimenziju da može da predstavi određene probleme, društvene, političke…“
„Ima tu snagu i moć. I može da utiče na ljude da neke stvari poprave i reše. Svako ko se bavi javnim poslom na neki način ima određenu dužnost da skrene pažnju na određene stvari. To je moralna obaveza“, smatra glumac.
Upitan šta bi savetovao mlađim kolegama kako da biraju uloge, posebno sada u vremenju hiperprodukcije, Rakošević je rekao da nema formulu, ali da su njemu bitne tri stvari – da li mu se dopada secenario, da li reditelj ima jasnu ideju i da li mora to da radim zbog novca.
„Mada nije uvek novac presudan. Ponekad i kad mi treba novac neke stvari ne radim, jer se u potpunosti ne poklapaju onome što bi mi odgovaralo i šta bih mogao da uradim… To nije pitanje moje selekcije, nego da razumete sebe, šta možete da uradite“, rekao je Rakočević.
On je priznao da prihvata da za neke filmske ili televizijske scenarije i pozorišne predstave nije dovoljno kvalifikovan.
„Neke stvari ne umem, ne znam i to je uredu. Treba znati šta možete, šta ne možete“, baveo je Rakočević.
„Kaspar“ Petera Handkea u režiji Miloša Lolića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu „malo je drugačija od svih“ predstava u kojima je Rakočević učestvovao, a „razlika je što zna da iznenadi publiku, natera je da učestvuju“.
„Ne postoji interakcija da izvodimo publiku na scenu. To je više mentalna, emotivna i intelektualna interakcija gde dobijaju dozvolu i prostor da učitavaju određeni smisao u samu predstavu. Mnogi se zbune, treba im vremena da shvate gde su došli, zbog čega sede tu i na šta su zapravo pozvani“, primetio je glumac.
Prema njegovim rečima, gledaoci „Kaspara“ imaju mogućnost da prošire svoje granice, da dozvole sebi da razmišljaju, a u samoj predstavi „ima jako malo improvizacije“, iako možda ne izgleda tako.
Upitan kako vidi postpandemijsku budućnost pozorišta, Rakočević je rekao da se ne boji pošto je izdržalo 2.500 godina i pojavu svih mogućih medija „i dalje postoji“.
„U kojoj formi će postojati? Kako Šekspir kaže, pozorište bi trebalo da bude ogledalo prirode. Zavisi kakva će priroda da bude, u tom smlislu će i pozorište da se menja i prikazuje“, rekao je Rakočević.
Preuzmite android aplikaciju.
