Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
Зар већ у твојим бојама спава
Црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Јел те рођено копље проболо,
Те од белине рођене свијаш
Самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?
Стихови Лазе Костића из Разговора са увученом српском заставом у мађистрату новосадском. Стихови које је Лаза Костић изговорио на проглашењу пунолетства кнеза Милана Обреновића у августу 1872. године, у Београду. Стихови због којих је Лаза Костић робијао пет месеци у пештанском истражном затвору, јер је наздравио ”уједињењу свих Срба са ову и ону страну реке”.
Имао је шта да каже, а жбири шта да чују и пренесу где (не)треба. Стихови Лазе Костића одзвањају ходницима времена и осликавају лепоту српске заставе.
За њену снагу је чуо и немачки цар Вилхелм II и од свог генерала Аугуста фон Макензена тражио да му донесе барем једну заробљену српску ратну заставу током Првог светског рата.
Од 51 пуковске заставе додељене српској војсци 30. новембра 1911. године од стране краља Петра I Карађорђевића, ниједна није пала у руке непријатеља током Балканских ратова и Првог светског рата. Српска застава је била симбол слободе, патриотизма, традиције, доследности и посвећености држави. Прешла је дугачак пут крви, трња, камења, снега и леда.
Поносно се виори и изнад Народне скупштине, испред цркава и храмова, испред Палате правде у Београду, испред Покрајинске владе у Новом Саду, свуда од Хоргоша до Прешева, али још и понегде…
Нећемо спомињати сада Бања Луку, Бијељину, Источно Сарајево, Требиње, Херцег Нови, Куманово да не бисмо остали на пола пута, или Вуковар, Книн, Петрињу, Сарајево, Бели Манастир, Подгорицу, Никшић, Охрид, Битољ да не одемо предалеко…
Али ћемо споменути Вашингтон, срце ”светске демократије” и Белу кућу изнад које је 1918. године заблистала српска тробојка у част свима онима који су пали борећи се за њену отаџбину протеклих шест година. Такву част су имали само Французи две године касније, 1920. године, као и Британци који су себи сами обезбедили такву част у рату 1812 -1815. године, када су спалили Вашингтон, у августу 1814. године, те истакли своју заставу изнад Беле куће.
Српска тробојка је сазревала преко два века. Некад на ветру и киши, некад на сунцу, некад у крви, али увек у правим рукама.
Свако српско обележје настајало је дуго, пажљиво, мукотрпно, али са поносом, уздигнуте главе и плећа. Српски државници, интелектуалци и уметници су у симболе уткали свој таленат, дар, време, снагу, енергију, вољу, понос и достојанство.
Ништа никада нисмо добили, осим напада, удараца, боли, крви и страдања, а знали смо да подаримо другима слободу и државност, коју су или вековима раније изгубили или је никада нису ни имали.
Тамо где је прошла српска застава, дошла је и слобода.
Српска застава није симбол вековне тираније, већ вековне тежње ка слободи и јединству народа који је разапет, данас, у неколико држава. Једном смо остварили тај сан, пустили смо друге да сањају са нама, живећемо поново тај сан, али под нашом заставом, истом оном која је брисала тротоаре новосадског булевара у деловима.
Нису је непријатељи потргали, кидала су је наша деца уз шапутања на ухо страних жбира, истих оних који су Лазу послали у пештанску тамницу и оних који су правили нове заставе од 1912. до 2008. године.
Те заставе нису наше, немају симболе вечне слободе словенског народа. Те заставе су исковане од звездица и птица палих монархија које је наш народ срушио једном, а ако затреба и опет ће.
Ипак нису та деца крива што их нисмо научили шта су националне и државне светиње. Крива је држава! Када дете није добро, следи пацка, али и прича шта сме и шта не сме. Поштовање државе није упитна ствар око којег можемо или не можемо да се сложимо.
Поштовање државе је поштовање сопствене куће и породице. Напослетку, Толстој је то лепо дефинисао: ”Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица је несрећна на свој начин”. Исто тако је и са државом. На срећу, мало је оних који не разумеју љубав према својој држави, мало је оних који нису прележали дечије богиње до 15. године.
Има нас довољно да им укажемо где греше…
Али ништа без државе!
Аутор: Александар М. Гајић
Преузмите андроид апликацију.
