Марија Лујза фон Франц, швајцарска психолошкиња, списатељица и научна сарадница славног Карла Густава Јунга, још средином 20. века приметила је узнемирујући тренд – пуно мушкараца и жена у зрелим годинама остали су психички закржљали у свом сазревању.
Заузели су тела, понашања и животе одраслих, али њихов ментални развој и унутрашња зрелост нису држали корак с тим. Францова је то видела као толико хитно питање да је 1959. одржала серију предавања о феномену “puer aeternus“, што на латинском значи “вечно дете”.
И док се овај термин у митологији користио за дете-бога који заувек остаје млад, Јунг је термин усвојио како би описао психолошки профил појединца који, баш попут Петра Пана, не успева да одрасте.
Рuer aeternus остаје предуго у психологији адолесцената, то јест све оне карактеристике које су нормалне у доба од 18 или 17 година настављају да постоје и у каснијој животној доби, у већини случајева заједно са превеликом зависношћу од мајке”, рекла је Фон Франц једном приликом.
Она је прогнозирала да ће проблем у надолазећим деценијама бити екстрено изражен, а њена предвиђања показала су се изузетно тачним – посебно међу мушком популацијом западног света.
Сведочимо порасту броја младића који се боре на много нивоа да буду самосталне јединке – не само финансијски, већ и духовно, друштвено, академски, сексуално…
Они живе са родитељима и у касним 20-им и 30-им, па некад и 40-им годинама, свесно бирајући да остану у познатим, утешним границама бриге својих родитеља, уместо да тестирају своје способности у непознатим водама.
Неретко немају сврху нити пут, осим потраге за тренутним задовољством. Неки савремени стручњаци чак тврде да је проблем вечног детета примарна неуроза модерног доба.
Шта је заправо довело до овог феномена? Психолози тврде да је корен проблема то што живимо у епохи одсутног оца (он не мора заиста и физички да буде одсутан) – од младића се очекује да напусте удобност дома, превазиђу мајчински комплекс и обликују вредан живот, али без психолошке подршке оца.
То је веома тешко, посебно у светлу чињенице да одсутан отац утиче и на мајку. То ствара ситуацију у којој мајка тежи да постане ауторитативнија како би надокнадила недостатак мушке фигуре у животу сна, али и неуспех оца да мајци пружи љубав и подршку ствара у њој емоционалну глад коју она покушава да утоли кроз однос са дететом.
Ово је тренутак у коме се ствара “савршена олуја” у којој мајка постаје оно што јунговци називају “мајком која прождире”.
Овакве мајке превише штите и гуше своје дете, укључујући се у сваки аспект његовог живота. Дешава се и да оне, упркос томе што имају најбоље намере, несвесно манипулишу дететом, тако да она остану зависна од ње и у одраслом добу. Неретко се дешава на деца на то вољно пристају.
Дечак васпитан на овај начин никада заправо није ни добио прилику да се заузме за себе, да сам падне и сам устане, да се самостално упусти у неке изазове или да донесе самосталне одлуке.
Он се развија у одраслог мушкарца са осакаћеном способношћу да издржи и превазиђе неизбежне изазове и борбе које живот носи.
Здрава жеља да се прилагоди стварности и да ради на својој личности, а обоје подразумева страх, бол и сукоб, биће замењена његовом потребом да остане везан за своју мајку, било да је то његова лична мајка или неко ко је симболична замена за њу – може се десити да очајнички тражи мајку у другим женама.
“Он тражи заштитни, хранљиви, сигурни круг мајке, тежи стању бебе ослобођене сваке бриге… Није ни чудо што им стварни свет нестаје из вида”, закључио је Јунг.
Postavite jasne granice: Kako da svom tinejdžeru ograničite upotrebu društvenih mreža?
Преузмите андроид апликацију.
