Промоција књиге Владимира Бајића „Прва патологија боја“ одржаће се у петак, 12. јуна у 20 часова у Програмском погону СКЦНС-а (Владимира Перића Валтера 5).
Учествују: Душко Домановић, песник, Гвозден Ђурић, редитељ, Владимир Бајић, аутор и Ненад Ђукин, уредник програма у СКЦНС-у.
Књигу је објавио Студентски културни центар Нови Сад 2026. године.
О књизи:
Владимир Бајић, песник, историчар, музичар, оснивач и члан бенда „Хирургија“, широј публици можда најпрепознатљивији по неколико успешних и награђиваних документарних филмова и серијала, упркос дводеценијском преданом уметничком раду још увек спада у неканонизоване, неетаблиране и младе уметнике, како то, авај, често бива у друштвима у чијим безмало свим сегментима старци столују.
За разлику од поменуте младости коју у својим већ зрелим годинама виспрено, луцидно и размаштано кроз живот и кроз реч своју проноси, Бајићеве песме су довољно старе да се из њих, али тек широм отворених очију и широм отвореног ума, може читати једна савршено непоправљива космичка прошлост човека, али и једна унапред неопростива и неумољива, никако фаталистички дата, његова будућност.
Песнички језик којим Бајић вешто жонглира, увек на оштрој и ризичној ивици која живот од смрти раздељује, или их можда у Једно Вечно сједињује, самосвојан је, аутентичан, често архаичан, на моменте самоникао, израстао из песниковог света који, будући нов и другачији, једнако нове и другачије језичке конструкције и формулације иште и порађа.
Емоција која неприкосновено влада стиховима књиге Прва патологија боја је, како и сам наслов већ упућује, патолошки шарена, споља често у тешку и непрозирну опну мрака увијена, али оног мрака који вапи за светлом и ватром, макар ту ватру песник сопственим телом, сопственим зубима и костима ложио и хранио, у неку руку посве природно, али и надасве храбро, за песника у оној животној доби у којој ниво себе у крви / гласно расте, а метак сврби тишину. Упркос реченим „мраковима“, песник и те како зарања у себе као у биће гладно оне помало презрене и осрамоћене емоције зване љубав, те се не либи да искрвари стихове твоја крила слажу снег / говоре боји како да стоји.
Песме Владимира Бајића у овој књизи не позивају толико на дијалог са читаоцем, већ пре свега на његову спремност да кроз песникову реч сам у себе урони и ту покуша самог себе да пронађе, макар и рањеног, макар и напуклог, макар и до дна сопственог бића осакаћеног и изгубљеног. Шта то шкрипи?, неко пита. Ћути, режем вене, отпоздравља песник.
Песничка књига Прва патологија боја свакако није намењена широком читалачком аудиторијуму, али они који се одваже да у њу закораче без сваке сумње ће пожелети да то корачање траје, колико год на фронцле душу и ум умело да кида и касапи.
Преузмите андроид апликацију.
