Признање за живот у служби деце – Једна од добитница Награде „Милунка Савић”.
У скромном дому, у соби која јој је постала главно боравиште, Милена Тодоровић (1938) дочекује госте седећи на кревету. Кретање јој је теже, али поглед је бистар, а речи топле, као и цео њен живот.
Ове зиме стигла јој је вест да је једна од добитница Награде „Милунка Савић”, коју додељује Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у оквиру манифестације „Седам величанствених жена”. Свечаност је одржана у Председништву Србије, а признање је, због Милениних година и здравља, у њено име примио син Зоран.
Уз своје троје деце, ћерку и два сина, Милена је током деценија прихватала десетине малишана без родитељског старања, не правећи разлику између „своје и „туђе” деце. Данас има десеторо унучади и петнаесторо праунучади, а један од оних који су као беба дошли у њен дом, Раденко, остао је у Лешници са својом кућом на породичном имању Тодоровића и осећајем припадности.
Прво дете стигло је у њен дом 1967. године, у време када је била међу првим хранитељкама у Јадранској Лешници. Током летњих месеци у кућу Тодоровића стизала су и деца из Дома за незбринуту децу у бањи Ковиљачи да проведу распуст у породичној атмосфери, између игре и бриге која је долазила без великих речи.
„Увек ми је било жао када одведу дете”, каже тихо. „Никада их нисмо одвајали од наше деце. Лепо смо се слагали, као права породица.”
Син Зоран говори са посебном привржeношћу управо о Раденку:
„Све је код нас било сложно и никад није било проблема. Децу смо прихватали као своју. Тих година кроз нашу кућу прошло је много деце, а нама је било лепо, јер смо знали да имају где да буду док не нађу свој дом. Раденко је остао као члан породице, те и данас, кад заврши посао, прво сврати код нас.”
Свечаности у Београду присуствовали су и градоначелница Лознице Драгана Лукић и члан Градског већа Драган Бошковић, који су честитали породици и захвалили Милени на „тихој, али великој” служби друштву.
Јадранска Лешница, село са дугом традицијом бриге за напуштену децу, једно је од места у Србији где је хранитељство постало део локалног идентитета. У појединим периодима овде је било и до неколико десетина активних хранитељских породица, готово свака улица је знала бар једну кућу у којој је дете нашло привремени дом. Данас, као и некад, хранитељство се у овом крају посматра пре свега као људска обавеза, а тек потом као социјална услуга.
Преузмите андроид апликацију.
