Почетком 1910. године положене су прве шине за будући трамвајски систем. Тада, као и данас, део мештана оштро се противио новини која ће, време ће показати, бити једна од најбољих одлука у вези са развојем Новог Сада.
Радови на трамвајској мрежи трајали су нешто више од годину дана. У наредним годинама мрежа ће бити проширена, увођењем додатних линија.
Када су тог 30. јуна 1911. године, жута трамвајска кола појурила улицама града, Новосађани нису могли да сакрију чуђење и одушевљење.
Првобитно, улицама Новог Сада саобраћало је укупно 19 трамвајских возила, од чега је највећи број био произведен у будимпештанској фабрици „Ганц“, неколико у Немачкој, а касније су три нова трамваја допремљена из Славонског брода.
Новосадски трамваји били су права атракција, а добар глас привукао је многе људи из провинције, који су у Српску Атину долазили само да би лично искусили вожњу “жутим чудом.”.
Први кондуктер и скретничар имали су само дванаест година
У Улици Мише Димитријевића на броју 49, становао је дванаестогодишњи Фрања Геренчић, први кондуктер на новосадском трамвају. У то време била сасвим обична ствар да се дечак његовог узраста, запосли као кондуктер или скретничар.
Он је касније, у својим бројним изјавама, говорио о анегдотама у вези са првим радним данима.
Герчић је причао да су, прве две недеље, путници користили трамвај без накнаде. Према његовим речима, људи су се у чуду неретко возили од јутра до мрака, с једног на други крај града, фасцинирани брзином нових машина. За те две недеље скоро сви Новосађани су се бар једном провозали трамвајем. Тих дана организован је двонедељни курс за трамвајско особље: кондуктере, скретничаре и кочничаре. На трамвају се радило у четири смене. Фрања је пензионисан 1933. године, после 22. године у служби својих суграђана.
Први скретничар, Фрања Мунка, такође је имао само 12 година, као и његов колега и имењак. Прекинуо је школовање и отац га је запослио у Централи. Први дани за њега су били изузетно тешки, јер није могао да победи необичан страх да ће трамвај, док он буде пребацивао скретницу с једне на другу, изненада испасти из шина и разнети га. Кочничар је возио брзином до 10 км, што је код Новосађана посебно изазивало страх. Кондуктери у трамвају нису седели него су шетали, а наплаћивали су 5 филера за једну путничку карту.
Трамвајске линије, бомбаровање и лоше политичке одлуке
Постојале су две главне линије у оквиру трамвајске мреже. Линија један, позната као бела линија, саобраћала је од Футошке Капије до Темеринске улице. Трамвај је овом рутом пролазио дуж Темеринске улице, поред Владичанског двора кроз центар града, према бањи и болници. Додатна линија, позната као плава линија, била је од Купатила до Ченеја. Линија два, звана зелена линија, ишла је од бивше железничке станице до краја Дунавске улице, тадашњом обалом Дунава.
У бомбардовању Новог Сада 1944. године уништена је централа, а након санације штете, трамваји су поново прорадили 25. маја наредне године. Непрекидно су превозили путнике све до 1958. године, када су, одлуком градских власти, замењени савременијим аутобусима. Последице овог потеза Новосадских челника, осећају се и данас 66. година након изласка из употребе. Шински превоз, показао се као најефикаснији вид јавног транспорта у ужурбаним европским метрополама. У ваздуху и даље лебди идеја о повратку трамваја, као прекопотребном решењу за све веће свакодневне гужве у саобраћају.
Да ли је касно да се грешка исправи?
Град Нови Сад је 2011. године, представио планове да се поново изгради трамвајска мрежа, а ова иницијатива се први пут у јавности појавила двадесет година раније. Према студији изводљивости, мрежа би требало да садржи пет линија, које се међусобно преклапају. Овај пројекат у многоме би променио изглед градских булевара, али и растеретио саобраћај великог броја аутобуса и приватних путничких возила. Локални медији тада су писали о незваничним плановима да се новосадски трамваји поново могу видети на улицама града већ 2030. године.
Преузмите андроид апликацију.
