Николајевска црква је постојала већ 1733. године, а према неким изворима можда и пар година раније.
Црква има правоугаону основу са полукружном сводом на источној и четвоространим звоником на западној страни. Уз звоник основа је проширена са две мање подзвонарске просторије. Кров је наглашене висине и надвишен куполом крушкастог облика која је покривена лимом.
Посебно се истичу у две позлаћене куполе које су подигнуте у руском царском стилу те подсећају на кијевске и петровградске храмове.
Масиван западни зид, са полуобличасто конструисаним порталом, накнадно је дозидан.
Пун назив ове цркве је Црква преноса моштију Светог Николе, али пошто Новосађани воле да скраћују називе, познатија је под називом Николајевска црква.
У народу је једно време била позната као Недељкова црква, по свом ктитору Недељку Богдановићу који ју је подигао.
Налази се на адреси Николе Пашића бб, на месту где се улица Николе Пашића улива у Трг Марије Трандафил, помало заклоњена зеленилом и неприметна за већину пролазника, посебно током месеци када дрвеће у порти олиста.
За ову цркву се може рећи да је имала тежак живот.
Као и у случају најстаријег новосадског споменика, о историји цркве мало се зна, јер су архивски записи страдали у бомбардовању из 1849. године.
Оно што је познато је да је током бомбардовања црква тешко оштећена и готово срушена, а њену обнову су међу првима значајним средствима помогли чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил, као и Јован Полит и Ананије Дера.
Прикупљена су одређена средства и црква је поново стављена под кров. Међутим, како новца за унутрашњу обнову није било довољно, и поред великих напора де се прикупе потребна средства, оно што је остало од цркве дуго времена је служило као војни магацин.
Обновљена је тек негде око 1860. године, када јој је и враћена првобитна намена.
Иконостас је 1863. године осликао новосадски сликар Павле Симић, а приметан је утицај немачког назаренског сликарства, са којим се вероватно упознао током студија сликарства на Академији у Бечу, док се зидне слике приписују Димитрију Петровићу Керефеки, Николи Димшићу и Живку Петровићу.
На зидовима су сачуване композиције и појединачне фигуре светитеља које су сликане техником уља. На прозорима храма, 1933. године постављени су витражи које је радио сликар руског порекла, Владимир Курочкина.
Судбину из 1849. године Николајевска црква је поново доживела током бомбардовања Новог Сада 6. априла 1941. године, када је такође оштећена.
Због тешких оштећења која је кроз историју доживела, црква је сиромашна и слабо опремљена. На зидовима нема китњастих украса, белина простора испуњава храм.
Од занимљивости везаних за ову цркву вреди истаћи да је једно време служила као богомоља Грцима и Цинцарима који су се доселили у Нови Сад.
Oд знаменитих Новосађана у њој су сахрањени велики новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил.
Такође, у овом храму своју децу су крстили светски познати научници Алберт Ајнштајн и Милева Марић.
Едуард и Алберт (Млађи) Ајнштајн, крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића на Малу Госпојину 20. септембра 1913. године. Кум деци је био породични и страначки пријатељ Лазар Марковић.
Priča o Sabornoj crkvi u Novom Sadu i najstarijem novosadskom spomeniku
Преузмите андроид апликацију.
