У времену када насиље међу младима све чешће постаје вест, а све ређе тема разговора, позориште преузима одговорност коју друштво пречесто избегава.
С тим у вези, представа “Кавез за птице” стиже пред новосадску публику као глас оних које не слушамо. Настала је у копродукцији Београдског драмског позоришта и Стеријиног позорја, према тексту Николе Станишића, лауреату Стеријиног позорја за 2023. годину.
Премијерно је изведена 30. августа 2024. године на Летњој сцени Београдског драмског позоришта, након претпремијере 29. августа, а већ прва реприза изведена је последњег дана августа. Представа која траје нешто више од сат времена препозната је као једно од најпотреснијих остварења позоришне сезоне 2023/2024.
Реч је о дипломском раду редитеља Слободана Станковића, који је овим комадом дипломирао Позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи ред. проф. Душана Петровића и доц. Ане Томовић.
Улоге тумаче Никола Мијатовић (Милија), Риста Милутиновић (Куравела), Будимир Стошић (Цициманге), Братислав Здравковић (Атомски Мрав), Михаило Лаптошевић (Управник), Вукашин Јовановић и Стеван Смиљанић (Васпитачи).
Ауторски тим чине и драматуршкиња Вања Шевић, сценографкиње Соња Брдар и Итана Шестовић, костимографкиња Татјана Таталовић, лектор Ђорђе Марковић и педагошкиња Маријана Маринковић која је пратила рад на припреми саме представе.
Музику потписује Арсеније Арсић (аутор песама “Бесан”, “Пораз”, “Боље сутра”), дизајн звука Настасија Зорановна Недељковић, а сарадник за израду музике је Милош Аћимовић.
Након четири успешна извођења у Београду и Специјалног признања “Ардалион” са 29. Југословенског позоришног фестивала “Без превода” одржаног у Ужицу почетком новембра, представа ће своју новосадску премијеру имати у среду, 28. маја 2025. године у Новосадском позоришту, с почетком у 19 часова, у оквиру ревијалног програма 70. Стеријиног позорја које траје од 26. маја до 3. јуна.
Тим поводом разговарали смо са редитељем ове представе Слободаном Станковићем.
Шта Вас је привукло тексту „Кавез за птице“?
Привукла ме је његова сировост, истинитост и емоционална снага. Текст не тражи сажаљење, већ истинско разумевање младих који су гурнути на маргину. Осетио сам одговорност да га поставим искрено и без улепшавања. То је текст који боли, али и отвара очи.
Како сте конципирали редитељски приступ овом материјалу?
Одабрао сам минималистички приступ – празна сцена са свега три столице и парчетом линолеума, фокус на глумцу, без симболике. Хтео сам да све буде у служби истине ликова и њихове унутрашње борбе. Нема потребе за естетиком када истина већ носи тежину. Режија је сведок, не наратор.
Колико је рад са младим глумцима утицао на процес?
Био је кључан. Ти млади глумци донели су аутентичност, храброст и невину бруталност. Њихово разумевање ликова произашло је из личног ангажовања и заједничког рада. Није било лако, заједно смо градили поверење, и то се види на сцени.
Како сте радили на сценама насиља?
Свесно смо избегавали реалистичко приказивање насиља. Насиље је приказано звуком, покретом, емоцијом – не физичком експлицитношћу. Циљ није био да шокирамо, већ да потресемо. Публика треба да осети последицу, а не само ударац.
Какву публику сте имали на уму док сте радили ову представу?
Сваку публику која је спремна да слуша и разуме, а не да суди. Представа је намењена и младима и одраслима – свима који верују да театар може говорити истину. Нисмо бирали коме се обраћамо – обраћали смо се човеку.
Да ли је тема вршњачког насиља данас актуелнија него раније?
Апсолутно. Све више младих одраста у условима без подршке, љубави и разумевања. Вршњачко насиље није само девијација, већ последица система који је заказао и породице која све чешће не функционише. Ова представа је реакција на тишину одраслих.
Каква је улога публике у овој представи?
Публика није посматрач, већ саучесник и сведок. Она мора да се суочи с нелагодом и питањем: шта сам ја урадио или прећутао? Желели смо да се осећај задржи и након што се светла угасе. У том смислу, публика је део процеса.
Како бисте описали естетски оквир представе?
Сведен, мрачан, функционалан. Користимо црнину, сивило и празнину као продужетке унутрашњих стања ликова. Естетика не служи лепоти, већ емоцији и аутентичности. Све је у служби суштине.
Која је главна порука коју представа носи?
Да ниједно дете не заслужује да буде заборављено. Да насиље не почиње у дому за малолетнике, већ много раније – у породици, школи, друштву. Да и они који су грешили имају право на нови почетак. И да гледамо једни друге дубље.
Како бисте описали своје редитељско искуство кроз ову представу?
Ова представа ме је обликовала. Научила ме је да будем гласнији, присутнији и одговорнији. Била је изазов и привилегија. И једно од најискренијих искустава које сам до сада имао у позоришту.
“Кавез за птице” није само представа о малолетницима у затвореном систему – то је представа о свима нама који ћутимо када треба говорити, и говоримо када је касно.
Њени ликови нису хероји ни зликовци, већ деца чије су судбине обликовали пропусти одраслих. Редитељ Слободан Станковић, заједно с младим ансамблом и ауторским тимом, успео је да створи дело које није ни изговор, ни оптужба – већ поглед у очи стварности од које често бежимо.
Награђена на ужичком фестивалу „Без превода“ и препозната као једно од најзначајнијих позоришних остварења у сезони 2023/2024. према мишљењу истакнутих критичара као што су Марина Миливојевић Мађарев (Време), Бојан Муњун (Радио Београд 2 и НИН), Андреј Чањи (Данас) и Тања Њежић (Блиц), ова представа доказује да театар и даље има моћ да дира, узнемири и остави траг.
У времену када култура тражи одговоре, а млади траже видљивост, “Кавез за птице” остаје као отворено писмо савести. Не заводи лепотом, већ истином. И поставља питање које не дозвољава равнодушност: ко је све био тамо кад се ћутало?
Бацање астрокликера овог четвртка у Новом Саду! (четвртак, 15. мај)
Преузмите андроид апликацију.
