Surove su, ali ako posmatramo striktno metaforički i tačne davnašnje reči Valtazara Bogišića. Nemoguće je nešto što je od začetka pogrešno, ispraviti prostim protokom vremena. Baš kao što je nemoguće i boj zadobiti „sve na divanu lulu pušeći“.
Kulminacija sukoba na jednoj strani akumulirane frustracije koja je zaogrnuta u alaj-barjak, Titovu trobojku, komitsku odoru i Tuđmanovu šahovnicu i na drugoj strani trpeljivost i hrabrost viševekovne mudrosti sledbenika Svetog Save i Svetog Petra Cetinjskog, pod dvoglavim orlom Nemanjića i lavom Petrovića.
Milo Đukanović je prošao dug i vijugav put. Menjao je ideološki pristup, odustajao od stavova, primenjivao različite metode i taktike i u ključnim momentima bio sklon – hazarderstvu.
Tri puta je čekao kuglicu na „13-crno“. Dva puta mu je dolazila – 1997. i 2006.
Treća nesreća.
Treći put nije.
Prošle godine je ponovo išao na sve ili ništa. I ovog puta izgubio. Umesto u kazinu na Mamuli, on tako danas pokušava da preokrene partiju na Nikolinom Cetinju. Ali – ne biva. Više mu ni pogled nije čvrst, ne krase ga više ni spretni prsti, a i na blef mu više niko ne pada.
Oreol nedodirljivog gospodara, zamenio je slikom uzrujanog čoveka, koji bez sakoa i bez, nekada besprekorno vezane kravate, u ofarbanoj i iznenađujuće neuštirkanoj košulji, mlati rukama kano orao sa grba Petrovića, očito se spremajući da poleti i odleti jer u Crnoj Gori više nema gde.
Tesna mu je Podgorica, nekada bastion DPS, danas ozarenog lica dočekuje srpskog patrijarha. Sever koji je lukrativnim metodama i vojničkom disciplinom držao pod kontrolom, vratio se svom izvoru.
U Malesiji su ga i ranije samo tolerisali, više nemaju potrebe. Nemaju, jer su oni ionako bili vazda zagledani u nekog drugog orla. Dvoglavog, ali sa nešto tamnijim ruhom.
Na primorju je i ranije muku mučio, a kako su mu i Boka i Budva rekle „Adio“, probao se okrenuti rodnome Nikšiću. No, tamo sad stoluju Grahovljani, srpstvu odani, a pod Trebjesu više ni Jadranku ne pamte.
Poslednja stanica na tom putu, prva je sa koje je krenuo u pobedu 2006. Cetinje, đe su naše sve svetinje.
Pod naše svako može da misli šta mu je drago. No, ni Cetinje nije oduševljeno Milom. Svaki put kada on vodi tamo protest dođe manje ljudi nego kada ih vode stari liberali. Ona dva prsta, simbol latiničnog slova L, Dušku stoje taman koliko i Zdravku srbovanje. Nikako.
Simbolično i jeste da Milo svoj politički put okonča porazom, tamo gde je začeta ideja koju je on lukrativno preuzeo i na njoj sačinio karijeru. Da se jedan projekat arhivira tamo gde je njegov predlog i ispisan. Aplikacioni formular je svakako uvažen, ali na redu su modifikacije odobrenog projektnog zadatka, koje više neće utvrđivati komisija na čelu sa Milom.
Jer, odgovor na pitanje iz naslova i poznavaocima i nepoznavaocima prilika u Crnoj Gori, otkriva nepobitno stanje stvari.
Ko to jutrom na Cetinje dođe?
Patrijarh srpski i crkvene vođe.
Autor: Predrag Rajić
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Predraga Rajića možete pročitati ovde.
Preuzmite android aplikaciju.
