Предавање др Бориса Стојковског на тему „Борџије-историја иза интрига“ можете погледати у среду 28. јула у 18 часова на Јутјуб каналу КЦНС.
Једна од најинтригантнијих породица целокупне људске историје, а посебно на крају средњег века и у доба ренесансе биле су Борџије.
Од њеног најпознатијег члана Родрига Борџије, доцније познатог папе Александра VI (1492-1503), преко његове (наводне) деце, Лукреције и Чезареа, ова је породица обликовала живот Италије крајем петнаестог века.
Предавање има за циљ да историјске чињенице, базиране на најновијим истраживањима, одвоји од легенде и мита који окружују ову необичну породицу.
Борис Стојковски је ванредни професор средњовековне историје на Одсеку за историју Филозофског факултета у Новом Саду.
Рођен је 3. VI 1982. године у Суботици где је завршио основну школу и Гимназију.
Октобра 2000. године уписао је историју на Филозофском факултету у Новом Саду где је дипломирао 2005. године, а магистарску тезу под називом Трговина робљем на Медитерану у средњем веку је одбранио 22. децембра 2008. године.
Тема докторске дисертације му је била Црквена историја Срема у средњем веку и она је одбрањена 21. фебруара 2014. године.
Од 17. децембра 2007. године је у радном односу на факултету, у звању сарадника у настави из уже научне области Медијевистика, на предмету Општа историја средњег века.
За асистента је изабран 1. октобра 2009, а звање доцента је стекао 2014. године. Од 2019. године је у звању ванредног професора.
Од октобра 2006. до 1. фебруара 2007. године, као стипендиста Фонда за младе таленте Министарства просвете Владе Србије и један од 100 најбољих младих научника, био је у Мађарској на истраживању везаном за свој магистарски рад. Фебруара 2010, јуна 2011, марта-априла 2013, фебруара-марта 2015, марта 2016, као и априла-маја 2017, односно маја 2018. године као стипендиста Института DOMUS Hungarica Мађарске академије наука и уметности, провео је по 4-6 недеља на истраживачким боравцима у Будимпешти.
Члан је Међународног комитета за преотоманске и отоманске студије (CIÉPO), Мађарског византолошког друштва, Спољног тела Мађарске академије наука за истраживаче ван Мађарске, затим Друштва за античке студије Србије, Међународног центра за православне студије, Међународног друштва за мађарске студије и Научног друштва војвођанских Мађара.
Учествовао је на неколико десетина домаћих и међународних научних скупова у Француској, Русији, Турској, Мађарској, Чешкој, Словачкој, Пољској, Румунији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Македонији.
Има објављено две самосталне и две коауторске монографије, неколико десетина радова у домаћим и међународним часописима и зборницима радова, као и колективним монографијама.
Говори енглески, француски, мађарски и македонски језик.
Служи се италијанским и бугарским, а може основно да користи (као језике извора) грчки, латински, арапски и турски.
Од фебруара 2018. године држи трибине и пише есеје за Културни центар Новог Сада на разнородне средњовековне теме.
Држао је и низ трибина по Србији, а одржава веома блиске везе са српском националном мањином у Хрватској и посебно Мађарској, за које је такође држао трибине и одржавао друге видове сарадње.
