Фијакер, као претеча аутомобила, али и градског превоза, у Нови Сад стигао је средином 19. века. Сада, скоро 200 година касније, можда је и већа атракција видети га на улици, него када се тек појавио.
Фијакери се најпре појављују у Француској, крајем 17. века, да би затим стигли и у Беч.
Функционисали су по једноставном принципу. Биле су то једнозапрежне или двозапрежне кочије којима је управљао фијакериста, најчешће харизматичан човек, певљивог гласа, који је знао и сјајно да звижди.
Он би вас, за одређену суму новца, транспортовао од свог стајалишта до жељене локације, наравно, за одређену суму новца.
Крајем 18. века, у Бечу је било око 700 фијакера, а тада, 1790. године почиње њихова нумерација и регистрација.
У Нови Сад фијакери стижу око 1850. године, а убрзо се њихов број повећава.
Прво стајалиште за фијакере у Новом Саду постављено је на локацији данашњег Трга слободе, где се касније налазило и аутобуско стајалиште.
У другој половини 19. века, све веће ширење града условило је и потребу да се уреди превоз грађана у Новом Саду.
Новосадски Магистрат је 1884. године добио надлежност за издавање дозвола за јавни превоз путника у Новом Саду. Посебним прописима уређен је изглед кола, радно време, као и ценовник.
У то време, превоз се осим једнозапрежним и двозапрежним кочијама одвијао и омнибусима – великим кочијама, намењеним за превоз шест или више путника.
Касније, дошли су трамваји, па аутобуси, а фијакери и фијакеристи полако су кренули у заборав.
Више нису били ни најбржи, ни најисплативији вид превоза, али су посао успевали да одрже шармом и пружањем јединствене прилике за вожњу коњском запрегом.
Тако је било све до 1970-их година, када је престао са радом и , како кажу, последњи фијакериста, чика Јаника.
Данас, фијакер се на улицама Новог Сада може видети најчешће у склопу неких манифестација, најчешће зими.
Представља праву атракцију, јер су људи навикли на аутомобиле и аутобусе, па је за оне најмлађе, па и мало старије, сусрет са фијакером често и први сусрет са коњима.
Уједно, то је и јединствена прилика за вожњу кочијама, што представља прави прозор у историју Новог Сада, али и превоза генерално.
Такође, новосадски Деда Мраз није љубитељ летења и ирваса, већ кочије и коња.
Istorija javnog prevoza u Novom Sadu – kako je sve počelo? (FOTO)
Преузмите андроид апликацију.
