Nemački nacisti deportovali su u Aušvic najmanje 1,3 miliona ljudi više od 20 nacionalnosti. Između septembra 1941. i avgusta 1944. godina, iz tadašnje okupirane Jugoslavije, u ovaj logor užasa odvedeno je više od 20.000 ljudi.
Među jugoslovenskim žrtvama najbrojniji su bili Jevreji iz Bačke, a gotovo svi oni su ubijeni u Aušvicu. Deportovani su i Romi, hiljade antifašista, partizanskih komunističkih boraca i njihovih simpatizera. Od 20.000 ljudi prevezenih u Aušvic iz Jugoslavije, manje od stotinu, uglavnom političkih zatvorenika ili partizana, preživelo je do oslobođenja koncentracionog logora.
Osam stotina zatvorenika iz našeg podneblja radilo je u ovom kampu.
U Aušvicu, sada memorijalnom centru, 1963. godine održana je jugoslovenska izložba, na kojoj su bile prikazane uglavnom slike jugoslovenskog otpora, grafičke slike mučenja i stradanja logoraša, fotokopije nemačkih dokumenata koji opisuju ogromne jugoslovenske žrtve u ratu…
Prezentacija je uključivala i neka originalna umetnička dela, uključujući skulpture Vide Jocić, koja je preživela Aušvic.
Vidosava Vida Jocić, rođena je kao slobodna u Skoplju, 1921. godine, a sa dvadeset jednom je odvedena u mučilište na Banjici. Žene iz ovog logora najčešće su odvođene u Aušvic, pa se tako i Vida našla među 111 žena koje su transportovane. Njen broj na ruci bio je 49865.
Patnja koju je preživela bila je najveća inspiracija za njene kasnije vajarske radove, a čak joj se i prva samostalna izložba u Beogradu, 1958. godine, zvala “Aušvic 49865”, koja je naredne godine proputovala Novi Sad, Vršavu i Krakov. Izlagala je od Londona do Osla. Ova dela ubrajaju se u značajna dela srpske i evropske vajarske umetnosti.
“Mi u logoru iznakaženi ranama i oteklinama, posmatrali smo kroz žice duge kolone žena i dece, kako otiču u gasne komore. Hiljade i hiljade je pretvarano u pepeo. Hiljade i hiljade…”
„Danas u Aušvicu ima još 25 tona ženske kose… Kopali smo kanale u Aušvicu… Jedna od nas je bila i Poljakinja iz Varšave. Uhvaćena je u prepadu, kada je kupovala hleb za svoju decu, koju je ostavila zaključanu. Trpeći strašnu tugu za svojom decom, njeno psihičko stanje je narušeno. Usamljenu, bolesnu, poluludu, mi Srpkinje i Jugoslovenke prihvatile smo je kao jednu od nas. Nekada sam je terao da jede tu oskudnu sluz koju smo dobili. Ona je ćutke išla sa nama svuda. Jednog jutra mladi Nemac, u sjajnim čizmama, sjurio je niz kanal i počeo da je tuče, ponavljajući da je svinja i da treba da se opere. Počela je da hvata blato rukama i trlja ga po telu. Nezadovoljan, Nemac ju je gurnuo i zgazio joj na glavu. Pa ju je udavio – a onda je udario nogom. Onda je prišao meni i naredio mi da se smejem. Nisam mogla. Verovatno ga je iznervirao užas koji je prepoznao na mom licu. Užas od bola, zbunjenosti i bespomoćnosti. Držala sam se za svoju lopatu, zabodena u ljigav, da ne padnem… Gledala sam u lice žene – zračilo je plemenitošću i lepotom, kao Hristos na krstu. To me je podsetilo na naše freske. Uhvatila sam se za stranu kanala i osetila u rukama nešto što sam mogla da stisnem. Bila je to glina. Drhteći, čvrsto sam je držala u dlanu, ne znajući šta radim. Kao da sam htela da je vratim u život, da uhvatim izraz Poljakinje. Izašla sam iz kanala i potražila prijateljicu Staku Diklić. Podelila sam činiju za hranu sa njom. Došla je u red i ranije, i pošto je popila svoju polovinu, čekala me je, zureći u činiju. Odjednom je podigla oči na mene, uzdahnuvši: “Vidi, to je Poljakinja. Vida, ti si vajar. Ako ostaneš živa, ne zaboravi ovo i vajaj““, ispričala je Vida 1999. godine svoju i pozvala sve bivše zatvorenike iz logora da dignu glas protiv bombardovanja Srbije.
Vida Jocić preminula je 2002. godine i sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njenih šest skulptura nalazi se u Valjevu, u parku koji nosi ime po ovoj heroini.
Preuzmite android aplikaciju.
