U prethodnom blogu pisao sam o međunarodnom aspektu krize u Kazahstanu, koji svakako ima poseban značaj i koji je privukao najveću pažnju naše javnosti. Međutim, u senci tog spoljnopolitičkog ostao je onaj ne manje važan, unutrašnji aspekt te krize.
Naime, nikako ne smemo zanemariti dinamiku političkih odnosa u jednom društvu, a od koje obično zavisi i stepen manifestovanja spoljašnjeg uticaja.
Međunarodni faktor, kada teži ostvarenju svojih ciljeva u određenoj zemlji, primarno se oslanja na sopstvenu agenturu, ali i određene domaće društvene strukture sa kojima postoji visok stepen poklapanja interesa.
Odnosno, pored ljudi koji direktno rade za strane obaveštajne službe postoje i oni koji ponekad nesvesno postaju „oružje u njihovim rukama“. Najčešće zato što im se interesi u određenim segmentima poklapaju sa planovima spoljnih činilaca.
Američke obaveštajno – bezbednosne strukture su prisutne u skoro svim zemljama sveta, pa samim tim i u Kazahstanu.
Uostalom podaci o delovanju Nacionalna zadužbina za demokratiju (National Endowment for Democracy – NED), američke nevladine organizacije, koja se smatra paravanom za delovanje CIA-e širom sveta, potvrđuju tu tezu.
Upravo je NED potrošio značajna sredstva za podršku „jačanju demokratije“ u Kazahstanu, kao što ih je i ranije trošio u zemljama koje su se suočavale sa sličnim ili identičnim izazovima poput te bivše sovjetske republike.
Upravo preko različitih nevladinih organizacija u Kazahstanu, kao i putem brojnih uticajnih pojedinaca u tamošnjem društvu, koje su povezane sa NED-om i sličnim prozapadnim organizacijama, SAD pokušava da utiče na političke tokove u toj zemlji.
Odnosno, u ovom slučaju da vrše dodatni pritisak na Rusiju suzbijajući njeno prisustvo u državi koja se smatra jednom od njenih najbližih saveznika.
Uspeh te vrste delovanja, u bilo kojoj zemlji sveta pa i Kazahstanu, uslovljen je postojanjem „plodnog tla“ za realizaciju takvih planove.
Na nesreću Kazahstanaca prilike u njihovoj državi bile su izrazito pogodne za uspeh onih koji su želeli da izazovu krizu. Nije tajna da u toj zemlji postoji rivalitet između bivšeg lidera, Nursultana Nazarbajeva i sadašnjeg predsednika Kasim Žomara Tokaja.
Naime, pošto su demonstracije izbile zbog cene energenata, da bi ubrzo prerasle u dobro organizovane i sinhronizovane rušilačke proteste, sa ciljem da se obori legalna vlast, teško je zamisliti da se sve odvijalo spontano.
Odnosno, da nisu postojale moćne strukture unutar državnog sistema koje su želele da celu situaciju iskoriste za prevrat u zemlji.
Mnogi analitičari upravo ukazuju da je na sceni bio obračun starog i novog lidera Kazahstana, a u kome je kao pobednik izašao sadašnji predsednik.
Ukoliko ovu tezu prihvatimo kao tačnu, onda nam postaje jasno da su unutrašnji sukobi izazvali krizu u Kazahstanu, a da je spoljni faktor samo pokušao da je „raspali“ i usmeri u pravcu svojih interesa.
Reakcijom iz Kremlja, slanjem trupa ODKB-a u Kazahstan, takve težnje su presečene. Kazahstan je time sprečio dalje produbljivanje krize, dok je Rusija onemogućila jačanje zapadnog uticaja u svom susedstvu. Odnosno, zaštitila je svoje primarne spoljnopolitičke interese.
Ipak, cela situacija nas podseća na nekoliko važnih činjenica.
Prvu, koliko je važno čuvati jedinstvo unutar zemlje, jer je to najbolji način odupiranju malignim spoljnim uticajima, bilo da dolaze sa Zapada ili Istoka.
Zatim, koliko je bitna odgovornost prema sopstvenoj državi i nacionalnim interesima. Naime, Kazahstan je bogata i prosperitetna zemlja, ne spada u najrazvijenije države sveta, ali se svakako ubrzano razvija.
Međutim, ova kriza je pokazala koliko je malo nedostajalo da ta zemlja krene putem unutrašnjih sukoba, a možda i krvavog građanskog rata. Tačnije čini mi se da smo bili veoma blizu toga da svedočimo „ukrajinskom scenariju“ u Kazahstanu.
Na sreću te zemlje do toga nije došlo, iako su mnogi uslovi za katastrofu već bili ispunjeni.
Nezdovljne mase na ulicama gradova, jake pobunjeničke strukture unutar državnog sistema, spoljni faktor sa svojim malignim uticajem i ono što je posebno opasno, prolivena je krv. Prisebnost predsednika Tokaja i ključnih političkih činilaca u zemlji, kao i njihovo shvatanje geopolitičke poziciji Kazahstana, presudno su uticali da se situacija smiri.
Jer, da su kojim slučajem postupili drugačije, da nisu odlučno prekinuli te destruktivne procese u svojoj zemlji, sada bi smo verovatno svedočili produbljivanju krize i katastrofi najširih razmera u Kazahstanu.
Zato iz kazahstanskog primera možemo izvući jasne pouke.
„Ulici“ se ne sme dozvoliti da menja vlast, niti volji spoljnjeg faktora da presuđuje ko će upravljati jednom zemljom.
„Veliki“ su imali i uvek će imati svoje interese, a „mali“ narodi, u toj večitoj borbi za moć i dominaciju, moraju izbeći ulogu “žrtvenih piona“.
Kazahstan se u poslednjem momentu „izvukao“, ali mnogi pre njega nisu. Ukrajina i Libija samo su neke od zemalja koje su žrtvovale svoju budućnost zarad tuđih interesa.
Što se tiče naše zemlje ona je i danas, kao što je to bila i u prošlosti „ na nišanu“ globalnih moćnika.
Zato moramo biti oprezni. Nemojmo dozvoliti da se ponovo nađemo na toj neslavnoj listi gubitnika u geopolitičkom obračunu velikih sila.
A nacionalno jedinstvo i odgovornost prema državi su preduslov da takve tragične okolnosti predupredimo.
Autor: Srđan Graovac
Stavovi izneti u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Prethodni autorski tekst Srđana Graovca možete pročitati ovde:
Preuzmite android aplikaciju.
