Николај Николајевич Рајевски је два пута долазио у Србију. О првом боравку 1867. године недовољно се зна с обзиром на значај онога што је учинио. Приликом другог доласка 1876. године он је на Моравском ратишту учинио највише што је могао, и тада је ушао у легенду. А Петра Иљича Чајковског вероватно да су та и друге легенде из овог рата највише и подстицале да 1876. године компонује свој “Српско-руски марш”
Мелодију која је на првом извођењу руској публици, пуној свесловенских осећања, нагнала сузе на очи, Чајковски је назвао “Српско-руски марш”. Ко и како је ову композицију прекрстио, додајући јој назив под којим је данас позната – “Словенски марш”!
По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико српских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.
Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као “највећи композитор западњачки оријентисане руске школе”. Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.
И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: “Кроз десет година ја ћу бити велики композитор.”
Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Ми-нистарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према српским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.
За свој “Српско-руски марш”, Чајковски је користио мелодију руске химне, и три српске народне песме: “Сунце јарко, не сијаш једнако”, “Праг је ово милог Срба” и “Јер пушчани прах” (други део песме “Радо иде Србин у војнике”). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића “Српске народне мелодије”, штампаној у Бечу 1862. године, за шта је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава”.
Гете учи словенску антитезу
Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и “Хасанагиницу”, и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је “Хасанагиницу” превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.
Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.
Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.
Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је “словенску антитезу” употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван “српски трохеј”, постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.
Најинтензивнија фаза прихватања срп-ских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.
Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма “Сунце јарко не сијаш једнако”, па да је зато употреби у своме делу.
Српска фантазија
Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.
Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева… Између осталих дела изведена је и “Српска фантазија” Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева “Српска фантазија” била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.
Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој “Српско-руски марш” прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном српском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и “са великим жаром се прихватио посла.”
Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:
“Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (…) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (…) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место – оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (…) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати – и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова.
Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле српске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?
На српске теме компоновали су, поред Чајковског, и Дворжак, Рубинштајн, Винтерберг, Јаначек, Аулин, Сук… Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А “Српска фантазија”, Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло – хит концертне сезоне у Москви.
Радо иде Србин у војнике
Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: “Сунце јарко”, “Праг је ово милог Срба” и “Јер пушчани прах”, што је други део песме “Радо иде Србин у војнике”.
На други део питања – откуд Чајковском српске мелодије – део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје “Српске народне мелодије”, после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.
Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.
Прво извођење “Српско-руског марша” било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.
Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:
“Завршујем писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш “Српски марш”. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник.”
Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.
Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом “најбољем пријатељу”, а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.
Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.
Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајков-ски према “Српско-руском маршу”? “Не само што га је Чајковски написао “у једном даху”, већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је “Српско-руски марш” ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност…
Мада је “Српско-руски марш” био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у “Словенски марш”. Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције “Српско-руски марш”. Аутентичан рукопис чува се у Музеју “Глинке” у Москви.
Преузмите андроид апликацију.
