Svim silama se trudim da zakopčam svoj ručni prtljag u koji sam spakovala garderobu za narednih pet dana. Dok sedam na njega i pritiskam ga težinom svoga tela, prvi put u životu pomišljam da bi mi koja kila više dobro došla.
Doslovno skačem po koferu nervirajući se zašto u njega ne mogu da stanu makar još dve kombinacije koje sam zamislila za svoje fotografije na Instagramu.
Dimenzije dopuštenog ručnog prtljaga su mnogo manje nego ovaj koji ja imam, međutim, ja se uprkos tome uopšte ne brinem.
Znate i sami da kada iz Srbije letiš preko Wizz Air-a, možeš da prokrijumčariš dva mala crnčeta iz Ugande, 10 kg domaće kafe za rođake iz inostranstva, ali nikako skupu kozmetiku, pogotovo ako odgovara ukusu ozloglašenih gate keep-era.
Pustiće oni mene bez doplate i sa ovim malo većim ručnim koferom. Ako nešto pođe po zlu, pozvaću se na svoju plavu kosu i to kako, eto, nikada nisam putovala bez velikog kofera.
Šta ćeš, nekad se imalo za veliki kofer, ili se nije nosilo toliko stvari, nisam više sigurna.
Dakle, tamo ću biti od subote, a na beogradskom aerodromu sam već u sredu uveče.
Po jedna kombinacija za dnevne varijante i po jedna kombinacija za noćne. Samo po jedan par patika, sandala i štikli, jer je to esencija. Nisam preterala, stvarno nisam.
Mama se ubacuje i govori kako mi suknja koju sam spakovala može lepo ići i uz lila košulju koju sam namerila za izlazak kada budem oblačila štikle, ali i uz Converse majicu za dnevnu varijantu sa starkama.
Zgroženo se okrećem i izgovaram: „Pa ne mogu dva puta da se uslikam u istoj suknji, primetiće ljudi da je ista. Svašta sa tobom!“
Sve je to pažljivo isplanirano. Dnevne varijante: Jedna kombinacija za after workparty kada stignemo u Malmo (majica, suknja, gornjak – teksas jakna u slučaju da je na tekst zalutao neko ko nije iz Novog Sada).
Kombinacija za sutradan kada budemo išli na plažu (kupaći, papuče, ogrtač, damski šešir i još jedan šešir i drugi plašt za dodanu fotku ako malo promenimo lokaciju).
Za taj isti dan mi treba još jedna varijanta. Za onda kada se vratimo sa plaže i odemo u brzinsku šetnju centrom, te možda popijemo neku kafu.
I tu negde dok sam tek stigla do plana oblačenja za drugi dan putovanja, shvatila sam da sam već odavno izgubila majčino interesovanje. A, ko bi je i krivio.
Toj ženi je jedino bitno da je odelo čisto i po mogućnosti što „šljampavije“ i „landaravije“ kako bi se osećala slobodno.
Mislim se… Kako ja nisam kao ona? Nit brige, nit pameti! Mora da je to zbog toga što sam mlada.
Ajde, nekako sam spakovala makar ono osnovno što sam zamislila u glavi, za ostale dane ću pozajmiti od drugarica. Kada iskombinujemo svu garderobu koju smo ponele, biće tu nešto, nije da neće.
Dolazimo na Nikolu Teslu i sve prolazi kao po planu. Niko te ne pita za kofer i jedva da te pogledaju kao da jedva čekaju da te se reše. Kad se vraćaš u zemlju ne ide tako lako, ali kad ideš odavde, kao da jedva čekaju da ti vide leđa.
„I have nothing to report„, čujem u pozadini nekog čovu kojeg maltertiraju malo više nego mene i mislim se kako sam sjajno prošla.
Stižem u Švedsku. Tamo zima, al’ standard, znate već.
Nije prošao ni prvi dan kada sam shvatila da sam totalno omašila sa svom garderobom koju sam ponela jer je ovde za nekoliko stepeni hladnije nego kod nas.
Mislim se, nema veze, smrznuću se malo za dobru sliku. Onako naježena, ramena sam skoro spojila sa čelom kao da nemam vrat. Međutim, dobro sam istrenirana da, kada neko uperi fotoaparat u nas, sve to neutrališem i izgledam kao da mi nije hladno.
I dok naizgled uživam, mislim se, tek ću da uživam kada se vratim kući pa krene da me peče dok piškim jer sam se prehladila.
Ali nema veze, nije ova haljina plaćena 5.000 u “Zari“ da bih je pokvarila sportskim duksom koji je jedina iole topla stvar koju sam ponela na put.
Drugi dan sam “promašila“ plažu jer sam se prethodni dan smrzla i tresla me je temperatura…
Baš sam bila besna jer neću imati sliku sa mora.
View this post on Instagram
Da, tako je, ne zato što nisam videla lepote švedske obale, već zato što drugi neće moći da je vide na mom profilu.
Pf, kao da nikada nisam bila ovde!
Treći dan smo krenuli do Kopenhagena. Grad u Švedskoj u kome smo odsedali nalazio se nadomak Danske pa je ovo putovanje bilo sasvim neplanirano i spontano.
Platili smo kartu za veliki zabavni park „Tivoli“. Kada biste znali da vam je za „Tivoli“ potrebno 50 eura da uđete unutra, bilo bi vam jasno zašto u momentu kada sam kročila u njega nisam ispuštala fotoaparat (zapravo telefon) iz ruke.
Vožnje su bile fascinantne. A od svega je najveličanstveniji bio ringišpil koji je na tankim lancima držao putnike i dizao ih toliko visoko u nebo da su imali pogled na ceo Kopenhagen.
Usudile smo se na to, čini mi se, samo zbog story-a koji bismo snimile odozgo, a onda su nas šokirali kada su nas primorali da telefone ostavimo u sefove, te nam objasnili da ne smemo da ih imamo pri sebi u toku vožnje.
Iako je čikicino objašnjavanje na lošem engleskom zaista imalo smisla, te je bio u pravu da ukoliko telefon ispadne sa tolike visine može da usmrti nekog odole, osećali smo se kao opljačkani jer će naše uspomene ostati samo naše.
Niko neće videti Kopenhagen, niko neće videti gde sam bila, žali Bože onih 50 eura, bolje da smo ih potrošili na neku hranu koju bismo mogli da objavimo.
Šetajući ovim gradom nisam obraćala pažnju na ono što je lepo, nego „ono što je lepo za sliku“, a tu postoji razlika.
View this post on Instagram
Apsurd današnjice je u tome što će se devojka radije slikati ispred novog zastakljenog tržnog centra, nego pored vekovnih spomenika i građevina, jer će tržni centar, razume se, više da se uklopi u feed.
Negde u svemu tome postalo mi je jasno da najmanje fotografija imam sa svojim prijateljicama, istim onim sa kojima se družim ceo život.
Naše zajedničke fotografije iz 2012. godine bile su prepune ljudi, blesavih faca, nekih dogodovština, a to je sve, naravno, bilo propraćeno katastrofalnom piskelizacijom.
Međutim ni oskudan kvalitet nije mogao da izbriše emocije koje su te fotografije nosile i uspomene koje se još uvek bude svaki put kada ih pogledam.
A danas, eto nas na kraju sveta. Nebo nam je granica, idemo gde želimo, obilazimo najlepše svetske metropole i slikamo se pored zidina koje najbolje ističu naše odevne kombinacije.
Ima li smisla?
Umesto da na fotografijama hvatamo momente u kojima smo srećne i spontane, mi se trudimo da budemo ono što naši „pratioci“ trebaju da vide kako bi nas što više voleli.
Možda bih do ovog zaključka došla i znatno kasnije da nam se na putu za Srbiju, na švedskom aerodromu, taman kada smo jurcale kako bi stigle poslednji momenat pre zatvaranja gate-a, nije isprečio radnik koji je jasno dao do znanja da to što ja nosim u ruci nikako nije ručni prtljag.
Treptala sam okicama, izvlačila se na plavu kosu, pokušavala nekako da se izvučem, ali brale, nije ti ovo Srbija, teško ide na lepe oči.
Ja mu kažem da su me pustili kada sam dolazila i ne vidim u čemu je problem sada, a on mi odgovara da to šta se dešava na beogradskom aerodromu nije njihov problem.
Međutim, natezali smo se mi. Udario junak na junaka. On veoma odlučan da sve bude po p.s.-u zbog straha za svoj posao i ja još odlučnija da mi ne pada na pamet da doplaćujem 50 eura zbog dve krpice više.
Mislite da me nije pustio? Naravno da jeste, ali nije bilo za džabe. Doduše, nije koštalo ni 50 eura, ali je koštalo narednih nekoliko sati preispitivanja na putu do Srbije.
Da li mi je zaista za četiri noći trebalo toliko garderobe? Zar sam zaista morala da obučem potpuno novu kombinaciju za svaki izlazak iz stana samo zbog fotografije koju ću napraviti tom prilikom?
Zar sam zaista propustila da se smejem i uživam u nekim zanimljivim pričama koje su moje drugarice pričale u smeštaju, dok sam ja iz hiljadu uslikanih fotki tog dana birala najlepše kako bih postavila na feed?
Poslednje pitanje je bilo krucijalno. Da li mi je zaista važno da budem srećna ili da drugi misle da sam srećna?
Ne znam, ugasiću Instagram pa ću proveriti. Valjda ću i tada još uvek postojati.
Danica Urdarević
Doživite vojvođansku bajku uz najlepše dvorce u okolini Novog Sada
Preuzmite android aplikaciju.
