На данашњи дан 1968. године започели су студентски немири у Београду који ће прерасти у велики бунт једне генерације.
До немира, који ће се претворити у највеће протесте времена социјалистичке Југославије дошло је у Студентском граду на Новом Београду у недељу увече 2. јуна те 1968. А незадовољство ће прокључати током ноћи и јутра да би 3. јуна прерасло у велике демонстрације.
Сукоб око присуства забави у сали Радничког универзитета у Новом Београду, за последицу је имао бунт у Студенстком граду. Организатори су приоритет дали акцијашима, и пошто је простор био препун бројни становници Студентског града остали су напољу. То је довело до бунта, полетеле су каменице.
Корени незадовољства били су међутим битно дубљи. Пре другог, у Југославији тог времена већ се осећао извесни замор, после високих стопа раста педесетих, па и шездесетих. Друштвена раслојавања већ су била видна свакоме. Такође, било је то време великих студентских покрета и бунтова, широм света. Пре свега у САД, највише због противљења рату у Вијетнаму, потом у Француској где су демонстрације такође попримиле веома широк облик. Такође у низу других земаља, широм света, од Мексика, Италије до Чешке.
Било је то време широке, гобалне, популарности наглашено левих идеја, младалачких бунтова, и уопште доба рушења до тада неупитних норми. Све је врило.
Пошто се догодила туча између студената и припадника омладинских радних бригада, којима је забава и била намењена, интервенисала је милиција која је изгледа показала више разумевања за акцијаше. Следило је окупљање у Студентском граду, проносиле су се гласине о убијеном студенту, а потом и делимично демолирање акцијашког насеља. Образован је Акциони одбор који је заказао митинг у Студентском граду за јутро 3. јуна.
Пошто је одлучено да се демонстрације наставе у најужем центру града на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, колона која је кренула из Студентског града заустављена је код подвожњака. Тај објекат који више не постоји одређен је, како изгледа, од тадашњих власти, као место где би колона студената морала бити заустављена.
Иако су студенти носили фотографије највиших званичника, пре свега Јосипа Броза Тита, одговарајуће пароле, клицали Вељку Влаховићу, управо док су трајали преговори представника студената с властима, уследила је, нешто после поднева тог 3. јуна, оштра интервенција полиције (формално милиције). Коначни биланс, из здравствених установа, дакле не и потпун, говорио је да су повређена 134 студента, 21 полицајац и други.
Пошто су се демонстранти повукли у Студентски град појавила су се два прогласа, која се сматрају најбитнијим документима студенстких протеста 1968. Били су то – „Проглас студентима и грађанима Београда“, као и „Резолуција студентских демонстрација“, а у њима се позивало на социјалну правду, емпатију, вишу моралност званичника, опште слободе.
Следили су зборови студената по факултетима и окупљања и протести унутар универзитетских здања, највише у згради Филозофског факултета, односно Ректората, пошто је излазак на уличне демонстрације био онемогућен. Уосталом и формално забрањен.
Окупљања су трајала укупно седам дана. Универзитет је био у штрајку. Ти дани упамћени су по врло надахнутим обраћањима разних јавних личности. Посебно је у сећању остао наступ Стеве Жигона, у улози Робеспјера, и његово обраћање, цитат драмског текста – онима који су издали револуцију.
Иако је општа атмосфера, пароле, покличи, иконографија, личила на позив на виши ниво марксиситичке правоверности, универзитет је назван – „Црвени универзитет Карл Маркс“, вероватно најпознатија парола била је – „Доле црвена буржоазија“, у стварности међу учесницима студентских протеста те 1968, у Београду, постојала је лепеза најразличитијих уверења. Од оних који су тражили строжији социјализам, до оних који су имали потпуно грађанска уверења. Незадовољни студенти нису имали контак с грађанством, јер се све одвијало унутар универзитетских здања, окружених полицијом.
Када се 9. јуна јавности обратио председник Јосип Броз Тито, а део његовог иступа биле су и речи – „студенти су у праву“ – био је то крај читавог бунта те 1968. године.
Свеснији омладинци, уместо протестних окупљања, повели су Козарачко коло.
Власт је поступно, током наредних година, казнила и онемогућила кривце за немире, како их је она тумачила.
Читав процес потрајао је до 1975, када је са Филозофског факултета одстрањена група предавача који су процењени као најопаснији – Светозар Стојановић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Михаило Марковић, Загорка Голубовић, Миладин Животић, Триво Инђић и Небојша Попов. Био је то заправо само врх леденог брега, одмерене репресивне мере потрајале су потом годинама, за многе, не само професоре и студенате.
Pogledajte gde će se prostirati podzemna garaža kod Banovine (FOTO)
Преузмите андроид апликацију.
