Pred nama je zimski period koji nam donosi poznatu toplu atmosferu sa najbližima ali i mnogo razloga za oživljavanje starih običaja i slavlja.
U našem narodu postoji mnogo tradicionalnih običaja. Neke od njih smo godinama unazad gubili, svesno ih se odricali ili sticali nove, ipak, jedan od najbitnijih religijskih običaja očuvao se od momenta kada smo se odrekli paganstva i prisutan je u skoro svakoj pravoslavnoj porodici.
Drevno hrišćansko sveto predanje o slavljenju slave smo primili od Svetog Ćirila i Metodija i Svetog Save, a postalo je toliko karakteristično za Srbe da predstavlja naš način prepoznavanja i identifikacije svuda po svetu.
Negde sam čula da nas stranci doživljavaju kao veseljake koji stalno nešto žele da obeležavaju kako bi se jelo i pilo, te da im nije potpuno jasna poenta ovog praznovanja.
Prema njima, mi dakle, verujemo u nekog Isusa Hristosa koji je ubijen a nakon toga vaskrsao, te mi u to ime organizujemo slavlje. Takođe, slavimo i njegov rođendan kao i rođendan njegove majke, njeno usnuće i još hiljadu drugih datuma koje koristimo kao razloge za puko napijanje i prejedanje.
Iako na prvi pogled izgleda da su nam samo potrebni razlozi da feštu, slavljenje slave u Srba jedan je od najznačajnijih porodičnih praznika. To je način na koji odajemo počast našim precima i čuvamo korene od kojih smo nastali.
View this post on Instagram
Kako je nastala krsna slava?
Ćirilo i Metodije su prilikom pokrštavanja paganskih plemena, umesto paganskih bogova, porodicama nudili hrišćanske svece kao zaštitnike.
Tom prilikom je ukinut i mnogobožački ritual prinošenja žrtve krvi, tj. mrtvih životinja, a uspostavio se novi ritual prinošenja žrtve u vidu prirodnih plodova poput hleba, vina i ulja.
Porodice su dobrovoljno i samostalno birale kojeg će sveca da praznuju, ali je tada bilo mnogo manje kanonizovanih svetaca nego danas pa ne čudi što nekoliko velikih slava slavi “pola“ Srbije.
Kasnije je prvi arhiepiskop Srpske pravoslavne crkve, Sveti Sava, liturgijski ustanovio crkveni obred obeležavanja slave koji je, uz manje izmene, do danas ostao isti.
Svečarski običaji?
Kako običaji nalažu, porodica koja proslavlja izvesnog sveca nekoliko dana pre slave ugosti sveštenika koji okadi dom i osvešta vodicu, a sa tom vodicom domaćica kasnije zamesi slavski kolač.
Na dan slave, pored bogate trpeze, na sto se iznosi i kuvano žito, dok se slavski kolač reže u obliku krsta, zaliva crvenim vinom i lomi uz izgovaranje molitve. Tokom čitavog dana i molitve, neophodno je da u domu gori slavska sveća.
U našem gradu se lomljenje pogače uglavnom događa u crkvi i obavlja ga sveštenik.
Iako je tradicija da se na slavu gosti zovu samo prvi put, a nakon toga postoji prećutan dogovor da se krug ne prekida, zbog brzine vremena u kome živimo danas se ljudi često poimence pozivaju na slavu kako je ne bi zaboravili ili preskočili.
U Novom Sadu najviše se slave Sveti Nikola, Đurđevdan, Sveti Arhangel Mihajlo, Sveti Jovan Krstitelj, Sveta Petka, ali i drugi ne tako poznati sveci.
Ovo je dan kada se trebamo prisetiti muka koje je prošao svetac, zaštitnik našeg doma i revnosnije se posvetiti molitvi. Dan kada ćemo gledati da okupimo porodicu i da činimo dobra dela jedni prema drugima. Dan kada ćemo živeti osnovu naše pravoslavne vere – ljubav i radost.
Sve više Novosađana danas proslavlja slavu, bili oni vernici ili ne. Jednostavno, svečarenje je postalo deo našeg kulturnog identiteta, a za one neverujuće barem povod da se dobro zapiju sa svojim najbližima.
Onaj drugi deo naših sugrađana često se pravda da, iako je verujući, slavu ne može da proslavi zbog nedostatka novca, ali često zaboravlja šta je to zapravo suština praznovanja zaštitnika doma…
Suština slave je u molitvi i zajedništvu porodice. Ona će se prenositi sa kolena na koleno i postojati dokle god je kandila, sveće, hleba, koljiva i onog najbitnijeg – vere u Boga.
Preuzmite androidaplikaciju.
