Jug Francuske je poznat po prijatnoj klimi, ljupkim i bajkovitim selima, nepreglednim poljima lavande i ukusnim vinima. Kad se sve to uzme u obzir nije čudno što već vekovima veliki umetnici „pobegnu” u Provansu u potrazi za mirom ili inspiracijom.
Jedan od najpoznatijih stanovnika Le Midija (kako svoj jug zovu Francuzi) definitivno je bio slikar Pablo Pikaso, a tokom decenija koje je tamo proveo često je menjao i kuće i žene.
Pikaso je na jug odlazio periodično, kad bi mu Pariz postao previše užurban, te da bi se sakrio sa svojim ljubavnicama, a tamo je i naslikao neka od svojih najpoznatijih dela.
Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka letovao je s prvom suprugom Olgom u Žuan Le Pinu (Juan-les-Pins), a ponekad i u Antibu i Kanu. Nakon toga, vraćao se sa svojom velikom ljubavi, modelom Marijom Terezom, da bi na kraju uživao na mediteranskim plažama i sa svojom najvećom inspiracijom, fotografkinjom Dorom Mar.
I danas još uvek postoji upečatljiv trag koji je veliki slikar ostavio u ovoj regiji, vidljiv dok sledite njegove korake niz rivijeru. Osim šetnje ulicama kojima je nekada šetao u Žuan Le Pinu, uživanja u kafićima i plažama Antiba koje je posećivao, postoje i muzeji koji čuvaju uspomene na njega; poput onih u Nici, Kanu, Menerbu.
Povremene selidbe na jug za Pikasa nisu predstavljale samo geografsku promenu, već su se tom prilikom menjali i njegov umetnički izraz i način razmišljanja. To objašnjava kako je, tokom iste godine, napravio sivu i zlokobnu sliku Gernika (u Parizu) i veselu La Plage, Juan-les-Pins (u Žuan Le Pinu).
Žuan Le Pin / Antib (1939. i 1945.)
S početka drugog svetskog rata Pikaso se našao na jugu, slikajući Noćni ribolov u Antibu. Ovaj gradić ga je inspirisao kad god je u njemu boravio, a ko god poseti Antib lako shvati i zašto.
Međutim, kada je nakon rata poželeo da u njemu nastavi da živi, nije mogao da pronađe odgovarajući studio. U razgovoru na tu temu koji je vodio s kustosom dvorca Grimaldi, pronađeno je rešenje – Pikaso je dobio dvorac na bedemu Antiba koji je pretvoren u muzej.
Gornji sprat je koristio kao atelje i dao je obećanje da će celu zgradu ukrasiti svojom umetnošću, što je i učinio. U palati Grimaldi, s pogledom na stenovitu obalu, Pikaso je slikao strastveno i srčano. Tamo je rađeno poznato delo La Joie de vivre („Radost života”). Danas se ovaj muzej reklamira kao najveća kolekcija Pikasovih dela na svetu.
U poseti Žuan Le Pinu i Antibu uz sva umetnička dela koja je Pikaso velikodušno ostavio, nalaze se i neke od najboljih francuskih plaža, mnogo istorije na svakom uglu, desetodnevni džez festival sa impresivnim izvođačima, sjajno vino i ukusna hrana.
Ukratko, Joie de vivre na svakom koraku. Uz to, tu je i tvrđava koja je simbol Antiba. Nekada poslednja tačka odbrane pre italijanske granice, a danas mesto za uživanje u panoramskom pogledu, za javnost otvoreno od 1998.
Valoris (1948-1955)
Prema sopstvenim rečima, u Valorisu je Pikaso bio „jedan od mnogih grnčara”.
U ovom gradiću s dugom tradicijom u keramici, umetnik je otkrio uzbudljiv svet grnčarije koji mu je pružio priliku da se izrazi na novi način. Igrao se ovom tehnikom, koristeći kuhinjski pribor za izradu svojih novih dela, trajno je eksperimentirao i na kraju izradio preko 4000 dela u radionici Fournas.
Na taj način popularizovao je grnčarsku industriju grada, koji sada ima Pikasov muzej. Dok je bio u Valorisu, pored svih skulptura, stvorio je i poznati mural Rat i mir, jedno od glavnih umetničkih dela tog razdoblja.
Neki stanovnici se još uvek sećaju njega i Fransoa Žilo, njegove dugogodišnje partnerke, kao i Žaklin Rok, njegove druge supruge za koju se venčao na tajnoj ceremoniji u gradskoj kući Valorisu 1961. Pikaso je gradu poklonio skulpturu L’Homme au mouton, koja je nalazi se na trgu.
Vovenarg (1959 – 1961)
Pikaso je kratko živeo u ovom selu nakon što je kupio dvorac na brdima Mont Sent-Viktoar, planine koju je njegov idol Pol Sezan mnogo puta naslikao. Produktivno je radio tih godina, te je čitava kuća, uključujući toalet, bila ukrašena njegovim umetničkim delima.
Dok je boravio u Vovenargu, nastalo je i čuveno delo Le Déjeuner sur L’Herbe, Pikasova varijacija na Maneovo delo.
Pikaso, tada u egzilu, kupio je dvorac 1958, jer je osetio potrebu da živi izolovanije nego u svom dotadašenjem domu u Kanu. Tu je živeo do 1961. kada se preselio u Mougins.
Stariji stanovnici Vovenarga kažu kako su svi bili začuđeni kada je snežnog dana u aprilu 1973. telo umetnika doneseno u dvorac kako bi bilo sahranjeno na privatnoj ceremoniji. Od tada je Vovenarg postao važna kontrolna tačka svakog hodočašća duž Midija posvećenog Pikasu.
Zajedno sa suprugom Žaklin, sahranjen je u vrtu dvorca koji i dalje pripada njegovim naslednicima, a u neposrednoj blizini nalazi se i monumentalna skulptura La Dame à l’offrande (1933.) koja je ranije stajala na ulazu u španski paviljon na Međunarodnoj izložbi u Parizu 1937.
Mužen (1961-1973)
Pikaso je poslednjih 12 godina života proveo na očaravajućem imanju na brežuljku u malom i šarmantnom selu Mužen. Umro je u svojoj kući okružen pet vekova starim maslinovim drvećem, pesmom cvrčaka i okupan suncem.
Kad je, decenijama ranije, otkrio ovo selo, ono je bilo potpuno nepoznato turistima, no, zahvaljujući njemu, ubrzo su Mužen počele posećivati mnoge poznate ličnosti koje su prisustvovale filmskom festivalu u Kanu, ali i drugi turisti.
Godine u Muženu predstavljaju vrhunac Pikasove slave. Ovde je stvorio radove poput: Ples mladosti (1961), Nu assis dans un fauteuil (1963), skulpturu Chicago Picasso (1967) i Femme nue au collier (1968), i slavni portret Žakline Rok.
Iako je sada nadaleko poznat, Mužen nije nimalo sličan obližnjim otmenim gradovima rivijere. Bivša Pikasova kuća je u privatnom vlasništvu, ali vredi posetiti zvonik iz 13. veka koji se video iz njegove sobe, kao i najveću populaciju azijskog lotosa u Evropi koja se nalazi u ribnjaku Fontmerl.
Eks an Provans (2021)
Priča o Pikasu na jugu Francuske ovde se ne završava, a novo poglavlje otvara se već ove godine. U blizini Vovenarga, gde su Pikaso i njegova druga supruga sahranjeni, neposredno izvan Eks an Provansa, Pikasova poćerka Katrin otvoriće muzej posvećen svojoj majci, Žaklin, i Pikasu.
Zbirka koju je nasledila od majke sadrži oko 2000 Pikasovih dela, uglavnom iz razdoblja između 1952. i 1973. godine kada su bili zajedno. Obuhvata više od hiljadu slika, i uz to brojne crteže, keramiku, skulpture, oslikane ploče i fotografije. Muzej bi trebalo da bude otvoren 2021. godine, u bivšem samostanu u Eks an Provansu.
Istraživanje juga Francuske Pikasovim stopama nam omogućava da osim opštepoznatih gradova i prirodnih lepota upoznamo i šarmantna zabačena sela, ali i da ispunimo putovanje umetnošću. Jer kako je legendarni slikar govorio: Umetnost ispire iz duše prašinu svakodnevnog života.
Autor teksta: N. Košta
