Košarkaši Srbije su na krovu sveta! Da, dobro ste pročitali i ne, nismo pobedili Nemačku u finalu, ali 12 momaka iz Srbije zajedno sa svojim „starešinom“ su svakako dodirnuli najvišu lestvicu sportskog uspeha.
Kada su se 22. avgusta ukrcavali na let, terminal na aerodromu je „odisao“ nadom, ali ta nada u domaćoj javnosti je više ličila na onu kockarsku, neiskrenu. Dokaz tome je usledio nakon prvog saplitanja, protiv Italije. Tada su svi bacali „drvlje i kamenje“ po ovim momcima, čak i na dečka koji se na konferenciji za štampu kleo u majku, da mu je drago što je tu, da mu je drago što je plažu i talase, zamenio salom i natopljenim dresom.
Svetislav Pešić je istupio ispred grupe. Dobio je mnogo udaraca od medija, javnosti, „stručnjaka“… Svega četiri dana kasnije Kari je ućutkao kritičare, onako kako on najbolje zna – na košarkaškom terenu. Sa čeličnim stavom i stasom povijenog srpskog vojnika, sa šajkačom na glavi, obučenog u vojnički šinjel i naoružanog puškom sa bajonetom, sam na osmatračnici, pronicljivog pogleda uprtog u prostor ispred sebe kao da skenira neprijateljske položaje, dokazao je da i u poznim godinama ima jasnu viziju.
Ukoliko ste sklopili sliku u glavi, mogli ste da zaključite da je to čuvena fotografija srpskog seljaka iz Prvog svetskog rata. Samo što su Pešićevu sliku i Nemci nosili na majicama 2014. godine. Kako nismo imali strpljenja za čoveka koji nas je poslednji doveo do zlata? Nema osobe koja nije puštala snimke iz Indijanapolisa, kada mu je zafalilo motivacije, hrabrosti, patriotizma…
Međutim, kao što su „izdajnici“ u porazu, u pobedi dobijaju status „bogova“, to je već ustaljen šablon, kojim se vodi srpski narod. Mada zaista, u meču protiv Litvanije Manila je ličila na Akropolj, a igrači Srbije na košarkaške bogove. Mislili smo da je „tajni začin“, opran Bogdanovim suzama na Evrobasketu 2017. u Finskoj, da su injekcije koje je primio Stefan Jović kako bi igrao tadašnje finale protiv Slovenije, zauvek ograničile njegove fizičke sposobnosti, da je sa odlaskom Saleta Đorđevića, iščupano srce iz grudi reprezentacije Srbije.
Jedanaest momaka je uspelo da nas uteši za manje od 30 minuta (koliko je trebalo da se reši pitanje pobednika protiv Litvanije). I što je još važnije, uspeli su da obraduju onog dvanaestog, koji je noć pre ležao na dijalizi. Povreda Boriše Simanića doputovala je iz Manile poput ratnog pisma, a narod je pogodilo kao suprugu koja čeka vesti o svom mužu sa fronta. Iz dana u dan se rezultatska važnost preplitala sa Borišinom zdravstvenom situacijom, sve do momenta dok se nije sjedinila. Zupčanik je upao u svoje ležište, a mašina je počela da melje.
Nošeni emocijom zbog povređenog drugara, inatom karakterističnim za ove prostore, razgoropađeni zbog šamara od Žabara , ali fokusirani, Pešićevi Orlovi su mleli sve pred sobom. Srpske trobojke su se vijorile na ulicama i tribinama u Manili, ali i na štriku terasa širom Srbije. Ponovo smo pevali Bože pravde ispred TV ekrana i ponovo su naše majke, sestre, supruge u hodu učile imena ovih 12 momaka.
Želeli smo još jednom da čujemo Bože pravde u Manili, da stavimo zlato oko vrata, izbečimo se u lice uobraženoj Americi i kažemo „igra je naša“. Ta privilegija je sada pripala Nemcima, zasluženo. Mi čekamo već 21 godinu, pa možemo još malo. Možda nam se želje usliše već sledeće godine u Parizu, a možda nas opet izbace Italijani, možda Marko Gudurić ubaci trojku za pobedu, a možda i ne dobaci. Vratili se sa medljama oko vrata ili samo suvenirima, ovi momci su nas zauvek zadužili svojom borbenošću i požrtvovanjem za naciju.
Hvala vam momci! Dobićemo i te Nemce sledeći put, siguran sam. A i da ne dobijemo, bodrićemo vas, majke mi!
Autor: Konstantin Mlađenović
Košarkaši Srbije poraženi u finalu Mundobasketa, Nemačka svetski šampion
Preuzmite android aplikaciju.
