Jedna loša reakcija na timskom i grupno-taktičkom nivou učinila je da Partizan primi gol od Flore. To je jasno. Ali kada je razlika u kvalitetu takva, kakva nedvosmisleno jeste među srpskim i estonskim timom, onda je najveći problem u tome što je opšta igra bila takva da je uopšte dozvolila da jedna situacija odlučuje o bilo čemu.
Nekoliko očiglednih činjenica. Partizan je bolji od Flore. Partizan ima bolje igrače od Flore.
Ali estonska Flora je ekipa koja možda i najmanje odgovara modelu igre beogradskog tima. Crno-beli prosperiraju onda kada ne igraju protiv pune odbrane protivnika, kada brzim (primarno) ili kontranapadom pokušavaju da ugroze protivnika.
Međutim, problem je onda kada protivnik ne želi da bude proaktivan, kada ni njemu ne odgovara da ima loptu previše, posebno u onim fazama igre i delovima terena koji ga mogu izložiti, docnije, onim pomenutim protivudarima rivala.
Kada se ovako stvari poslože izgledi za preterano kvalitetnu fudbalsku utakmicu se sužavaju.
A onda se dogodila velika greška. Kako to gotovo uvek biva u fudbal u, to nije individualna greška već jedan klaster individualnih grešaka.
U momentima kada su crno-beli imali igrača manje, braneći se u ravnoj 4-4-1 srednjoj ili, pre, niskoj zoni (što ekipe i najčešće rade u sličnim situacijama), fudbaler Flore imao je prostor i vreme sa loptom. To je, a ovo nije moguće dovoljno naglasiti, najjasniji signal za sinhronizovano napadanje dubine njegovih saigrača. Bazična, svima poznata stvar.
Ali to mora da bude signal defanzivcima da, dakle u momentima tzv. „otkrivene lopte“, iz obaveznog bočnog stava, prekorakom ili dokorakom (u zavisnosti od neophodne dužine trčanja), padnu ka svom golu, odnosno da se spuste toliko da uvek budu u boljoj poziciji u odnosu na napadače rivala, ali i da svaki eventualni pas protivnika napadnu frontalno, kako bi i u tom smislu imali prednost u odnosu na protivnika.
Deluje možda komplikovano, ali nipošto nije. Još jednom, dosta je bazično, fudbalerima od detinjstva poznato.
Ali ništa od ovoga se nije dogodilo na opisani i željeni način, pa ni to da širina poslednje linije Partizana bude onakva kakva je trebalo da bude (dakle, distance su bile prevelike), pa ni incijalna postavka golmana Partizana na uslove igre (u odnosu na loptu i igrače protivnika koji ugrožavaju dubinu)…
Shodno svemu ovome, crno-beli su primili gol.
Kada je došlo do toga da se juri prednost rivala, ponovo Partizan nije bio dobar koliko je morao da bude.
Protiv niske zone, kompaktne i relativno disciplinovane, nekada je esencijalno odigrati i ne uvek savršeno pripremljen pas između linija, jer linije pasa, koje i inače ne traju predugo, sada traju još kraće. Toga nije bilo, kao ni sinhronizovanog napadanja dubine, optimalne širine u završnoj trećini, adekvatne strukture i agresije za kontrapresing, kao ni mnogo, mnogo toga drugog.
Ako je ikada momenat za ovakvu utakmicu (verovatno takav momenat ne postoji, striktno govoreći), onda bi to bio ovakav. Poraz koji ne urušava svaku evropsku ambiciju Partizana, ali poraz koji jasno pokazuje koji je to minimum u igri ispod koga se u evropskim utakmicama ni u kom slučaju ne sme ići.
Preuzmite android aplikaciju.