Лазар Д. Дунђерски (Србобран, 1881 – Опатија, 1952) припада ширем кругу познате велепоседничке породице. Био је један од првих новосадских архитеката, који су праву модерну архитектуру донели у Нови Сад.
По окончању студија архитектуре у Бечу, Дунђерски долази у Нови Сад где од 1922. започиње самосталну пројектантску праксу, када за себе и брата подиже породичну вилу, у којој ће провести читав живот. Вила у којој је Дунђерски живео и имао атеље у приземљу налазила се у Улици Васе Стајића 1а.
Његов рад на пројектовању зграда у Новом Саду и околини трајаће до почетка Другог светског рата.
Био је ожењен Олгом Станковић, ћерком Корнелија Станковића, првог школованог српског композитора.
Према сведочанству његових пријатеља, Дунђерски је био изузетно образован човек, који је између осталог говорио више страних језика.
Током треће деценије 20. века Дунђерски је пројектовао два велика градска објекта, три зграде Фабрике серума на Руменачком путу и зграду Продуктивне берзе (данас Галерија Матице српске).
У пројекту за Берзу Дунђерски је успео да функцију објекта истакне у први план. Смиреним фасадним платном и сведеним пластичним украсом Дунђерски као да најављује своје опредељење за модеран стил.
За разлику од већине архитеката и градитеља у Новом Саду, Дунђерски се није бавио предузимачким пословима, већ искључиво пројектовањем. Будући да је потицао из имућне породице, за време студирања и касније издржавао се од прихода који су давали велики земљишни поседи, којима је управљао његов брат. Отуда је Лазар био растерећен финансијског бремена, па се пројектовањем бавио више из хобија, односно, из љубави према архитектури.
Током треће деценије углавном ради пројекте приватних вила и вишеспратних најамних зграда. Приватне куће, виле и летњиковце, градио је углавном за пријатеље и познанике. У тим пројектима Дунђерски достиже највише моменте стваралачког опуса.
Осим позносецесијске виле Штолц (данас Галерије Рајка Мамузића), све остале виле пројектоване су у модернистичком маниру. Естетски промишљене и изразито савремене ове виле представљају једне од највреднијих споменика архитектонског модернизма у Новом Саду.
Виле Мирић и Гутман значајни су примери зрелог модернизма у српској архитектури.
Вила Мирић прва је сасвим модерно коципирана зграда коју Дунђерски пројектује током 1931. године, за свог пријатеља доктора Борислава Мирића. То је класична модернистичка вила стереометријске форме, обогаћена многобројним полукружним испустима, који објекту дају наглашен волумен.
Током 1935. године, Дунђерски је за свог пријатеља адвоката Милана Марића пројектовао Летњиковац „Мира“ на Рибњаку, који је зналачки укомпонован у парковско окружење на самом домаку Дунава.То је нешто традиционалније замишљена вила за одмор, скоро квадратне основе, солитерског типа и шаторске кровне конструкције, са наглашеним угаоним улазним кубусом.
Вила Поповић представља помак ка модерном конципирању стамбеног простора.
У другој половини деценије Дунђерски пројектује више стамбених зграда за приватне поручиоце и СПЦ. Углавном су то једноставни објекти са две/три етаже, мирног модернистичког изгледа, без фасадног украса, равних кровова.
Један од последњих објеката, које Дунђерски пред сам рат гради, био је Ловачки дом подигнут 1939. године. Ова зграда је важнија због чињенице да је то било последње дело Лазара Дунђерског у Новом Саду, него што се истиче новинама и оригиналношћу.
После рата Дунђерски се сели у Опатију где и умире 1952. године.
Đorđe Tabaković: Najveće ime novosadske moderne arhitekture (FOTO/VIDEO)
Преузмите андроид апликацију.
